Skoro ih uvek zamišljamo na nekoj čudnoj planeti – da li vanzemaljci za život ipak biraju potpuno drugačija mesta

Planete izgledaju kao idealne lokacije za pronalaženje života. Kada razmišljamo o potrazi za vamzemaljcima, nekako podrazumevamo takav scenario. Na kraju krajeva, jedino poznato mesto za koje se zna da podržava život je upravo – površina Zemlje.

Naša planeta ima gravitacionu silu koja „drži na okupu“ sve oblike života, kao i gustu atmosferu koja održava površinsku temperaturu u odgovarajućim rasponima, a i kako bi se voda održala u tečnom stanju.

Imamo obilje elemenata kao što su ugljenik i kiseonik koji formiraju gradivne blokove bioloških organizama. I imamo dosta sunčeve svetlostipružajući suštinski neograničen izvor besplatne energije.

Zato, iz takvih „domaćih“ postavki, organizujemo našu potragu za životom negde drugde u univerzumu. Naravno, možda postoje „egzotičnija“ okruženja ali mi i dalje pretpostavljamo da život postoji na planetama jer su planete – za nas, prirodno prilagođene životu kakav poznajemo.

Neki istraživači osporavaju ovu pretpostavku i pitaju se – da li je moguće izgraditi okruženje koje omogućava životu da napreduje i da se razvija bez planete koja bi im bila istinski i kompletan dom.

Ipak, ideja i nije tako nerealna kao što možda zvuči. U stvari, već imamo primer stvorenja koja žive u svemiru bez planete: astronaute na Međunarodnoj svemirskoj stanici. Ipak, astronautima je potrebna ogromna količina resursa sa Zemlje koja ima se stalno transportuje, imajući u vidu složenost čoveka kao bića.

Međutim, možda bi jednostavniji organizmi mogli da se izbore sa tim da žive, prežive, i da se razvijaju na mestu koje nije – planeta.

Na primer, sićušni tardigradi koji žive u vodi, u stanju su da prežive u svemirskom vakuumu.

Temperatura i pritisak kao izazovi

Svaka zajednica organizama u svemiru, treba da se suoči sa nekoliko izazova. Prvo, potrebno je da održava unutrašnji pritisak protiv vakuuma svemira. Dakle, kolonija ili grupa određenih organizama u svemiru bi morala da formira zaštitnu membranu ili školjku…. Srećom, to i nije komplikovano; to je ista razlika pritiska kao ona između površine vode i dubine od oko 10 metara. Mnogi organizmi, i mikroskopski i makroskopski, mogu sa lakoćom da podnesu takve razlike.

Sledeći izazov je održavanje dovoljno visoke temperature da bi voda bila u tečnom stanju. Na Zemlji se to postiže kroz atmosferski efekat staklene bašte, koji ne može ipak biti opcija za manju biološku svemirsku koloniju.

Autori koji razmatraju novu ideju o svemirskim staništima, ukazuju na postojeće organizme, poput saharskog srebrnog mrava (catagliphis bombicina), koji mogu da regulišu svoju unutrašnju temperaturu uz menjanje talasnih dužina svetlosti koju apsorbuju i koju reflektuju – u suštini, stvarajući efekat staklene bašte bez atmosfere.

Dakle, spoljna membrana slobodno plutajuće kolonije organizama bi morala da postigne iste selektivne sposobnosti.

Zatim bi morali da prevaziđu gubitak lakih elemenata. Planete održavaju svoje elemente čistom silom gravitacije, ali organska kolonija bi se teško borila sa tim. Prema optimističnom predviđanju, takva kolonija bi izgubila lake elemente tokom desetina hiljada godina, tako da bi morala da pronađe načine da gubitak – „dopuni”.

Konačno, biološka kolonija bi morala da bude pozicionirana u nastanjivoj zoni svoje zvezde, da bi imala što više sunčeve svetlosti.

Što se tiče drugih resursa, poput ugljenika ili kiseonika, kolonija bi morala da ima stabilno snabdevanje tim elementima, kao što je asteroid, a zatim i da pređe na sistem za vrstu reciklaže zatvorenog sistema da bi se održala na duži rok.

Sve u svemu, istraživači navodeći elemente koji su neophodni za život i njegovo održavanje van „klasične planete“ slikaju portret organizma, ili kolonije organizama, koji slobodno lebde u svemiru.

Takva struktura, kako navode, mogla bi da ima do oko 100 metara u prečniku i bila bi u tankom, tvrdom, providnom omotaču. Ova vrsta „školjke“ bi stabilizovala pritisak i temperaturu vode u sistemu, i omogućila bi da se održi efekat staklene bašte.

Iako takvi organizmi mogu ili ne moraju postojati u univerzumu, istraživanje ima važne implikacije za buduće poduhvate ljudi u svemiru.

Dok trenutno gradimo staništa od metala i snabdevamo naše svemirske stanice vazduhom, hranom i vodom transportovanim sa Zemlje, buduća staništa možda bi mogla da koriste visoki nivo bioinženjeringa uz materijale, čija bi primena bila pogodna za stvaranje samoodrživih ekosistema.