Radionica iz bronzanog doba otkriva tajne najdragocenijeg pigmenta u istoriji

Tirska ljubičasta, purpurna ili na grčkom, porfirna, bila je veoma cenjen pigment razvijen u bronzanom dobu i zadržala je svoj status u kasnom srednjem veku. Stari Grci, a potom i Rimljani, poštovali su kraljevsku boju, proizvedenu od mediteranskih puževa, zbog njene otpornosti na neizbežno bledenje boja dobijenih od biljaka koje su se koristile u to vreme. Ali padom Vizantijskog carstva, recept je izgubljen.

Tokom iskopavanja dve mikenske zgrade otkrivene na grčkom ostrvu Egina, arheolozi su iskopali nekoliko fragmenata grnčarije sa ostacima 3600 godina stare tirske ljubičaste boje, prema studiji objavljenoj u časopisu PLOS One.

Pigment je tako dobro očuvan da bi se i danas mogao koristiti za farbanje tekstila, rekla je vodeći autorka studije, dr Lidija Berger, viša naučna saradnica na odseku za klasiku Pariskog univerziteta Lodron u Salcburgu u Austriji. Istraživači su takođe pronašli zdrobljene školjke mekušaca i razne kamene alate za koje se veruje da su se koristili u procesu pravljenja boje.

Pigment, zajedno sa ostalim ostacima radionice za purpurnu boju, otkrivene na drevnom lokalitetu, poznatom kao Kolona, bacio je malo svetla na misteriju koja još uvek okružuju nekada veoma traženu boju.

Mukotrpan proces dobijanja elitne boje

Najraniji zapis o proizvodnji tirske ljubičaste boje datira iz srednjeg bronzanog doba (2000. pre nove ere do 1600. pre nove ere), napisali su autori studije.

Istoričari veruju da su ljudi u drevnom gradu Tiru, na obali današnjeg Libana, prvi stvorili ovu boju, koja se ponekad naziva i mikenska ljubičasta. Stari Grci su ovu regiju zvali Fenikija, ili „zemlja ljubičaste boje“.

Kombinacija tajnosti oko procesa proizvodnje i nedostatak arheoloških dokaza iz  ranih grčkih civilizacija iz bronzanog doba u blizini Egejskog mora je verovatno dovela do gubitka recepta. Bilo je potrebno stotine godina istraživanja i savremenih eksperimenata da bi se približili pretpostavljenoj proceduri.

„To je bio proces do koga se došlo nizom pokušaja i pogrešaka,  a ti ljudi su zaista znali tajnu. Sada smo izgubili sve tajne“, navodi Marija Melo, vanredna profesorka na odseku za konzervaciju i restauraciju na Univerzitetu Nova u Lisabonu, koja nije bila uključena u ovo otkriće. „Najverovatnije, nećemo moći da reprodukujemo njihov proces, ali možemo pokušati da uradimo nešto slično.“

Stvaranje istorijske nijanse zahtevalo je ogroman broj morskih puževa pronađenih duž obale Sredozemnog mora, kako su dokumentovali drevni rimski autori.

Zanatlije za bojenje obično su tražile vrste koje su danas poznate kao trakasti volak – vrste koje su koristili oni na ostrvu Egina, pokazala je hemijska analiza pronađenog pigmenta – kao i bodljikavi volak i crvenousta kamena školjka, prema objavljenoj studiji.

Tirska ljubičasta se često opisuje kao tamnocrvenkasto ljubičasta u drevnim rimskim vremenima, ali u zavisnosti od puža koji se koristi i količine izloženosti toploti, nijansa može da varira od tamne indiga do boje jorgovana ili tamno crvene, objašnjava profesorka Melo.

Jednom sakupljeni, puževi su morali da se održavaju u životu sve dok proizvođači ne bi bili spremni da ih zgnječe i izvade sluzne žlezde mekušaca. Ostaci puževa bi zatim ostavljeni da se iscede uz kontrolisano izlaganje toploti nekoliko dana, jer bi boja prelazila iz žute u zelenu, a zatim u ljubičastu, a ponekad i tamnocrvenu, navodi Bergerova.

Boja je imalo miris ribe, isti onaj koji su istraživači prepoznali kada su naišli na ostatke ljubičastog pigmenta u nedavnom iskopavanju u Koloni, dodala je ona.

Jedna procena kaže da bi moglo biti potrebno više od 12.000 puževa da bi se dobio jedan gram boje. Ali savremeni eksperimenti su pokazali da manje puževa može dati istu količinu boje, u zavisnosti od toga koliko svetli ili tamni pigmenti želimo da budu, napominje Rena Veropulidu, arheolog iz grčkog Ministarstva kulture, koja nije bila uključena u nova studija.

Na primer, Veropoulidou je koristila 800 puževa u eksperimentu iz 2008. da oboji pet komada tekstila dimenzija 20 puta 20 centimetara.

Ko je smeo da nosi purpurnu boju?

Ko su oni kojima je bilo dozvoljeno da nose odeću purpurne boje tokom bronzanog doba ostaje misterija, ali se često pretpostavlja da su tu boju nosili samo istaknuti ljudi zbog zamršenog procesa bojenja, ističe Veropoulidou.

Za to vreme postoje samo dokazi da se tirska ljubičasta boja koristila za tekstil i zidne slike. Međutim, postoji više saznanja o svrsi boje u starom Rimu, gde je boja bila rezervisana samo za elitu i kraljevske porodice, objašnjava arheološkinja. Postoje prikazi Julija Cezara koji nosi tamnoljubičaste toge, a tokom Vizantijskog carstva, od 330. do 1453. godine, samo je car imao pravo da nosi odeću ove boje.

Čini se da je novootkrivena radionica bila mala, tako da je moguće da je boja bila privatna zaliha koju su koristili žitelji ostrva, a ne da je služila za trgovinu, dodaje Bergerova, što bi moglo ukazivati na to da je boja bila za uobičajenu upotrebu.

„Mislim da je prva stvar koja je privukla pažnju ljudi, pre svega, to što je boja izuzetno duboka – bila je veoma živa, atraktivna boja – ali je i opstajala vrlo živom i lepom tokom dužeg vremenskog perioda, možda i dva, tri, četiri veka, što je nešto neverovatno ako uzmete u obzir da način na koji sada peremo svoju odeću, ona izbledi nakon dva ili tri pranja“, kaže Veropulidu.

Još mnogo misterija iza nijanse

Tokom iskopavanja, istraživači su takođe otkrili 2.592 ostatka sisara, uključujući kosti mladih svinja i jagnjadi.

Iako autori studije napominju da nisu sigurni u povezanost ostataka sa procesom pravljenja boje, Bergerova navodi da bi to mogao biti dokaz o verskim žrtvama koje su prinete da bi se zaštitilo mesto, zbog važnosti boje.

Druga teorija je da su kosti na neki način korišćene da pomognu u regulisanju temperature potrebne da bi se dobila savršena nijansa purpurne, smatra prof. Melo.

„Neverovatno je znanje ovih majstora, jer je čak i nama teško kontrolisati temperaturu (prilikom stvaranja prirodnih boja). Bili su u stanju da kontrolišu temperaturu u određenom stepenu – da li su ove kosti tu da pomognu u kontroli temperature? Ne znamo.”