Da li su neandertalci zaista nosili bukete cveća na sahrane svojih bližnjih

Neandertalci iz pećine Šanidar, poznati su po teoriji da su sahranjivali svoje najbliže uz obavezno cveće. Teorija je opisivala neandertalce kao empatična bića koja su dovoljno brinula za svoje mrtve da su pretraživala planine u potrazi za najlepšim cvećem za pogrebne bukete.

Sada, novi dokazi sugerišu da je ovo tumačenje možda bilo netačno, iako su neandertalci ipak imali interesantne pogrebne rituale.

Procenjuje se da su neandertalci izumrli pre 45.000 godina i da je malo njihovih fizičkih ostataka.

Međutim, tokom kasnih 1950-ih i ranih 1960-ih, arheolog po imenu Ralf Solecki otkrio je skelete deset neandertalaca u pećini Šanidar u planinama Zagros u Kurdistanu. Oko jednog pokojnika, nalazile su se nakupine veoma starog polena – za koje se pretpostavlja da su polenove kese (prašnici) iz celog rezanog cveća – što je i pokrenulo hipotezu o sahranama uz bukete cveća.

„Iako su dokazi naknadno dovedeni u pitanje, priča je bila dovoljno spektakularna da se i dalje nalazi u većini udžbenika arheologije“, rekao je profesor Kris Hant sa Univerziteta „Džon Murs“ u Liverpulu.

Preispitivanje predstave o ulozi cveća

Međutim, nedavna iskopavanja pored mesta gde je Solecki otkrio ostatke neandertalca nazvanog Šanidar 4 podstiču na preispitivanje ove hipoteze.

Hant i njegove kolege su identifikovali još dva tela – jedno, poznato kao Šanidar Z, neposredno ispod mesta gde je Šanidar 4 pronađen – ali i kosti i zube oko 15 cm ispod ovih ostataka.

Čini se da su tri tela smeštena u tlo, kroz koje je povremeno tekla voda, neposredno uz ogromnu stenu. Relativna dubina na kojima su bila tela sugeriše da su pokopana u različito vreme – verovatno u periodu od nekoliko desetina do stotina godina.

„Iako je veoma teško zaključiti elemente tradicije iz arheologije, nađeni ostaci sugerišu da se sahrana kod neandertalaca odvijala veoma brižno i pažljivo,  jer su dva tela veoma dobro očuvana“, navode stručnjaci.

Tim naučnika je takođe ponovo pregledao originalne tragove identifikovanog polena, otkrivši da grudvice sadrže polen više od jedne vrste cvetova, pri čemu sve ove biljke ne cvetaju u isto doba godine, što dovodi u sumnju ideju o pogrebnim buketima.

Umesto toga, najverovatniji izvor nakupina polena su pčele koje se na toj lokaciji gnezde – sugeriše tim.

Hant takođe primećuje na osnovu ostataka polena, da je među cvetovima i žuti zvezdasti čičak, okružen oštrim bodljama dugim oko dva centimetra. Iako je verovatno da su mogli biti sakupljeni iz medicinskih razloga, njihov izbor kao pogrebnog cveća bilo bi teško uskladiti sa modernim pojmovima empatije, rekao je istraživač.

Međutim, tim je takođe identifikovao drvene fragmente koji okružuju tela, sa grudvama polena drveća, što je mogući dokaz da su tela bila prekrivena granama radi zaštite.

„Veoma je tužno što smo srušili priču o sahrani uz cveće jer je to lepa priča, ali ovde se dešava nešto drugo, što mislim da je na mnogo načina isto tako neverovatno“, rekao je Hant, čije je istraživanje objavljeno u Journal of Archeeological Science.

Malo ostataka otežava kompletiranje priče

Dr Rebeka Vrog Sajks, počasni saradnik na Univerzitetu u Liverpulu i autor knjige Kindred: Neanderthal Life, Love, Death and Art, složila se da je argument da su pčele odgovorne za neke od nakupljenih ostataka polena „ubedljiv“.

Međutim, otkriće polena i drvenastog materijala kako kaže „ostavlja mogućnost da možda ipak ima neke povezanosti i namere uključivanja biljaka sa ostacima mrtvih tokom pogrebnih rituala kod neandertalaca“.

„Ako se ispostavi da je to slučaj, čak i da biljke nisu bilo kakav pogrebni ‘poklon’ ili spomen-obeležje kako ih možemo zamisliti, to bi i dalje bilo veoma značajno u smislu ponašanja, jer postoji vrlo malo dobro očuvanih predmeta ili materijala koji su namerno ostavljeni sa skeletima sahranjenih neandertalaca“, dodala je dr Sajks.