Нисмо исти као пре 100 година – откривене промене у облику људске лобање

У протеклих 100 година, форензичари су установили да су главе Јапанаца постале округлије, са ужим јагодицама, широм горњом вилицом и виткијим, истакнутијим носевима.

Иако се промене ван Јапана могу разликовати, општи тренд је вероватно уобичајен широм света, напомиње др Шиори Усуи из Националног форензичког истраживачког института у Чиби, у Јапану.

„Логично је да се сличне морфолошке промене дешавају широм света, како се начин живота глобално модернизује.“

Шта откривају ЦТ анализе лобања

Научници често користе мерења људских остатака из 19. и почетка 20. века као референце за „модерне“ људе, објашњава др Усуи. Али знамо да су људи данас генерално виши и крупнији него пре једног века, што је у великој мери последица промена у њиховом општем здрављу, исхрани и окружењу.

Усуи и њене колеге претпостављају да би исти фактори могли имати утицаја и на облик главе.

Да би то установили, истраживачи су извршили компјутеризовану томографију (ЦТ) лобања 34 мушкарца и 22 жене који су умрли природном смрћу између 1900. и 1920. године. Њихова тела су донирана Медицинском факултету Универзитета у Кјоту на дисекцију, а касније су постала примерци скелета у музеју.

Тим је такође прикупио ЦТ снимке 29 мушкараца и 27 жена који су умрли између 2022. и 2024. године. Њихова тела су подвргнута обдукцији – све чешћа пракса у Јапану која је довела до велике „виртуелне колекције скелета“, каже Усуи.

Истраживачи су користили 161 оријентир на три-де сликама лобања да би измерили облик, проналазећи суптилне – али релативно конзистентне – промене током времена.

Приметно је да су људи постали брахицефалнији, што значи да су њихове лобање углавном изгубиле овални облик који су некада имале када су главе биле дуже од спреда до назад и уже од уха до уха на прелазу из 19. у 20. век.

Иако се то поклапа са оним што су други научници већ увидели на основу живих људи, ЦТ скенирање покојника открило је више других разлика – што је било прилично изненађење, наглашава Усуи.

Поред другачијег облика јагодица, носа и горње вилице, на пример, чела су постала краћа – почињу од више тачке на лицу – и мало више удубљена током времена, извештава тим. А коштане избочине иза ушију, познате као мастоидни процес, постале су веће и истуреније.

Промене делују превише скорашње да би биле резултат генетске еволуције, наводи др Усуи. Уместо тога, вероватно су резултат утицаја начина живота попут бољег општег здравља и исхране током детињства и конзумирања мекше хране која захтева мање жвакања.

Разлике међу половима и изазови за науку

Разлике између мушкараца и жена су веће него што су биле пре 100 година, открио је тим, при чему мушке лобање имају јаче обрве, веће мастоидне површине и истуренија лица него женске лобање.

„Ово је био запањујући и неочекиван резултат за нас“, наглашава Усуи, чији је тим сматрао да би конвергенција начина живота између мушкараца и жена довела до мање физичких разлика. „Очекивали смо да видимо више 'неутралних' структура лица. Међутим, наша анализа је открила супротно: полни диморфизам се заправо повећао.“

Америчка студија из 2024. године наговестила је сличне промене на лицима мушкараца и жена током времена. Али друга, ранија америчка студија, објављена 2000. године, указала је на супротну промену у општем облику главе – више овалног него округлог – у последњих 100 година.

То би могло бити због технолошких ограничења у ранијим радовима, али и због ефеката етничких промена које су резултат имиграције великих размера у америчкој популацији.

Потребно ажурирање стандарда

„Надамо се да ћемо видети више глобалних студија како бисмо разумели како су се различите популације јединствено прилагодиле брзој модернизацији нашег окружења“, каже Усуи.

За Франческа Капела са Универзитета у Палерму, у Италији, студија наглашава да се чак ни релативно скорашње људске популације не фиксирају на одређеној физичкој норми, већ настављају да се мењају.

„Ово покреће важна питања о међусобном деловању генетике и околине – посебно код особина које су се традиционално сматрале релативно стабилним, попут биоморфологије костију“, напомиње Капела.

Налази указују на то да би научници требало да размотре ажурирање својих стандарда за идентификацију људских остатака, сматра Кимберли Пломп са Универзитета Филипина у Дилиману.

„Ако су се лобање данашњих људи, а потенцијално и друге кости, значајно промениле у морфологији у тако кратком временском периоду, то би могло значити да методе које користимо више нису толико тачне колико претпостављамо“, напомиње Пломпова. „Ово је од суштинског значаја за биолошку и форензичку антропологију.“