Publika, prvo lice jednine

S jedne strane, ova činjenica je poražavajuća uzimamo li u obzir neraskidivost i međusobnu zavisnost „svetog trojstva“.

Ali, posmatrajući sa obale savremenog doba, imamo vin–vin (win–win) poziciju: autori i izvođači su (putem bezbrojnih medijskih gedžeta) pristupačniji, dok je publici, udobno zavaljenoj u svojoj beržeri, omogućeno da za malu (ili nimalu) cenu dobije na pladnju željeno umetničko delo. Ili pak njegov simulakrum.

Pa tako, kada bi džangrizavi Džordž Bernard Šo nešto danas vaskrsao, ne bi bio u prilici da, kao 14. oktobra 1891. godine u časopisu Vorld, ovako izveštava čitaoce:

„Ne mogu reći da sam u svemu zahvalan organizatorima festivala u Birmingemu. Dovukli su me čak iz Venecije, uz učtivo uveravanje da me po dolasku očekuje komplet ulaznica. Ali kada sam nakon bezglavog srljanja preko Alpa, pa sve do srednje Engleske, stigao u Gradsku dvoranu, bejah izložen nepodnošljivim poniženjima. Razvodnici u parteru rekoše mi da je moje sedište na galeriji, razvodnici na galeriji tvrdili su da je u parteru. Konačno, kada je postalo očigledno da uopšte nikakvo sedište nije ni bilo rezervisano, ćušnut sam sramotno u jedan ćošak sa promajom iz dva pravca i s odjekom, predajući se osvetoljubivom mozganju o izvođenju. Na ʼPasijiʼ sam uspeo da pobegnem iz budžaka i podelio uzanu klupu na kraju galerije s razvodnikom koji se držao na pristojnoj distanci od Baha, listajući Birmingem dejli post. Došavši do stranice s listom firmi koje su zapale pod stečaj, počeo je da diše s takvim naporom da je bilo jasno koliko mu svaka od njih duguje“, itd.

A potom (očekivano) nastavio: „U takvim okolnostima niko pravičan neće mi zameriti za izvesnu pakosnu satisfakciju, ako zabeležim da izvođenje `Pasije po Mateji` (a zbog nje sam potegao iz Venecije) u celini uzev nije bilo uspešno“.

A ko bi se i usudio, u okolnostima pitoreskne ranojesenje Venecije, napuštene zarad tmurnog, maglom obavijenog Birmingema, promajnog sedišta, te društva za Baha nezainteresovanog razvodnika?

Da li bi, hipotetički, u sadašnjost transponovani Šo uživao u pogodnostima recimo TV prenosa Birmingemskog festivala?

Nije li nekad direktna, kompleksna i kvalitativna predstava o delu koju stiče publika (kao masa), današnjim insistiranjem na promeni same prirode komunikacije (u odnosu delo – jedinka) postala efektnija?

Paradoksalno, što se više širi krug omogućenih percipijenata umetničkih dela, publika se sve više udaljava.

Štaviše, kompozitor, inženjer i teoretičar (pionir elektronske muzike koji je „iznedrio“ i jednog Žan Mišela Žara) Pjer Šefer čak ide i dalje – smatra da je ona uništena.

Na raspolaganju nam, naime, stoje samo indirektni podaci, mišljenja i (individualne) kritike, naknadno iznete.

Ponekad (ili često?) od samog autora, ili angažovane marketinške agencije plasirane, te samim tim i zloupotrebljene, a u najmanju ruku pristrasne i neobjektivne.

Autor je, smatra Šefer, prva svoja publika. Stvarajući, on ne prestaje da se pojavljuje istovremeno (i) u liku percipijenta dela.

Činjenica je da je čovek sam, ili okružen drugima; no akt komunikacije uslovljen je i drugim, još važnijim aspektima (recimo okolnostima u kojima je adept Vukove azbuke doživeo Bahovu 'Pasiju').

U odnosu na pojedinca, mnoštvo nema potrebu za svešću o izvesnoj strukturi i realnosti – ona je prosto conditio sine qua non (neophodan uslov).

Dočim za pojedinca ona predstavlja izvesnu situaciju potpunog noviteta, za koju je eskiviranje svakog spoljnjeg uticaja više nego poželjno.

Nikada se od njega nije više očekivalo, niti je zahtevan veći napor. A samim tim on nikada nije bio odgovorniji, prema sebi samom.