Ćudljivo vreme u prošlosti

„Iz istog okružja javlja nam drugij dopisatelj, da je tamo zima neobična, i tako jaka, da su se sve česme i bunari zamrzli, i neznadu šta će bez vode."

U zagradi je usledio komentar „Šumadinke": „Neka piju vino!" ‒ kao aluzija na odgovor koji se pripisuje Mariji Antoaneti: „Neka jedu kolače!" ‒ kada su joj rekli da narod nema hleba. Imajući u vidu ovaj komentar, i moguće asocijacije, nije čudo što je list bio zabranjivan, mada je vladar knez Aleksandar Karađorđević bio zet vlasnika „Šumadinke" Ljubomira Nenadovića. Ni rodbinske veze nekada ne pomažu.

Vratimo se vremenskim prilikama. „Šumadinka" je 4. maja 1850. zabeležila vest koja nas podseća na poplave iz maja 2014:

„Sava još jednako dolazi, i jošt dva šuha, paće biti kao štoje bila 1838. godine kad je solaru odnela. U Bosni i po Medvedniku još snega ima mlogo a vreme je neprestano kišovito."
Zatim 25. maja objavljuje novu neobičnu pojavu:

„Ovi dana ovde je dugo jak i ladan vetar duvao, i nije nalik bilo na majsko nego jesenje vreme."

U kojoj meri se menja vreme, ili klima, a koliko se mi menjamo, ili naš utisak o vremenskim prilikama? U istim broju, među zanimljivim vestima, i ona je koja se odnosi na velikog reformatora Vuka Karadžića u vreme kada zvanična politika u Srbiji nije prihvatala njegove jezičke reforme:

„Poznatij G. Vuk S. Karadžić koi se od' nekoliko dana ovde bavi, namerava putovati po gornjem kraju Srbije."

Da je Ljuba Nenadović, neki kažu protivnik jezičkih reformi, to jest, njegov list „Šumadinka" pažljivo pratio šta se događa sa Vukom, potvrđuje i vest od 22. januara 1852:
„Prajske novine javljaju: da je Imperatorska ‒ ruska akademija nauka naimenovala G. Vuka S. Karadžića, poznatog spisatelja srbskog za svog korespodentnog člana u osek istorisko-filologični."

Nova informacija na istu temu sledi 8. februara iste godine:

„Čujemo da je novopečatanij u Beču srbskij rečnik G. Vuka Karadžića zabranjen prenositi u Srbiju i rasprostirati ga."

Eto što su ćudi vremena ‒ događalo se da zabrane „Šumadinku", list Vukovog protivnika, ali i sam rečnik koji je veliki reformator sastavio i objavio. Zabranu nije sprečila ni vest da je Vuk postao „dopisni član" Ruske akademije. Naravno, u istom broju, štampana je vest o vremenskim prilikama koje su zanimljive i sa današnje tačke gledišta:

„Između Pariza i Brisela voda se tako jako razlila da je gvozdenij put presto raditi, i osim tegrafičeni izvestija, sve su novine i pisma za neko vreme izostale."

Ova vest nam danas izgleda nezamisliva. Na kraju ovog teksta o „ćudljivom vremenu", o vremenskim promenama, ili iluziji da se klima menja, vest iz „Šumadinke" od 18. aprila 1852:

„G. Vuk Stef. Karadžić prispeo je ovi dana ovde u Beograd."

Rečnik je zabranjen za „rasturanje" u Srbiji, međutim, Vuk se dva meseca kasnije našao u Beogradu. „Mi o Vuku, Vuka na vrata".

Dok ovih dana očekujemo letnju vrelinu, podsetićemo na Feliksa Kanica koji je zapisao krajem 19. veka da leti u Beogradu temperatura dostiže 42 Celzijusova stepena, ali da duva prijatan vetar koji omogućava da se vrelina lakše podnese.