Umetnost, psihologija, nauka, ideologija, religija

Prava umetnost je slika procesa koji se u biologiji naziva „Jeu d`essays et d`erreursˮ ‒ igra pokušaja i pogrešaka.

Glista, dakle, pokušava, ne uspeva, a onda kreće drugim putem da najzad postigne ono što je naumila. Često ne postigne.

Umetnik igra istu igru. Pokušava. Ispravlja. Postiže ‒ ili ne postiže.

Svest o sopstvenoj sposobnosti goni velikog umetnika da ispravlja, ne bi li se potpunije izrazio. Malog umetnika ‒ da potpunije izgleda.

U igri ispravljanja, umetničko delo se može smatrati uvek nedovršenim, može se smatrati samo etapom u procesu izgradnje nekog idealnog projekta do koga se ne stiže. To je slučaj sa delima manje vrednosti.

Veliko umetničko delo ‒ a to je i njegova definicija ‒ može se smatrati konačnim, jer dostiže tačku od koje bi svaki dalji rad na njemu predstavljao oštećenje, to jest početak destrukcije.

I sad: možda bi bilo mogućno reći (uslovno) i to da je delo velikog umetnika u svakoj svojoj etapi završeno, jer je na neki način savršeno? U prilog takvoj pretpostavci išlo bi naše poštovanje prema prvim skicama velikih majstora, za šta slikari pružaju najočigledniji primer.

Profesor Gostuški markira dva glavna trenutka u instauraciji umetničkih vrednosti. Prvi je individualna reakcija posmatrača, što znači jedna psihološka kategorija. Drugi je referendum, što znači odlučivanje datog društvenog sloja (ili etnološki karakteristične grupe) prema većini koja ima zajedničke reakcije psihološkog reda.

Oba slučaja sugerišu nemogućnost tačnog, objektivnog, naučnog i (pre svega) estetičkog utvrđivanja vrednosti. Da li to znači da moramo ostati na jednom ovako beznadežnom zaključku?

Razume se, ne znači. Činjenica da je prava naučna estetika tek u povoju ne vodi pesimizmu, već optimizmu. Ono što danas nije izvesno sutra će biti. Psihološke činjenice su, s jedne strane, zbilja individualne, jer je osobina jedne ličnosti da oseti strah pred olujom ili radost pred prolećnim suncem. Ali većina posebnih ličnosti ima ista osećanja pred istim pojavama. Psihologija počiva na iskustvu da ono što je opšte postaje zakonito. Isto iskustvo važi i za estetiku.

Filozofija počiva na paradoksu koji nosi boje cinizma. Težeći bez prestanka istini kao svom konačnom cilju, ona se mora odreći svojih pretpostavki istog trenutka kad uspe da ih dokaže kao definitivno istinite. U svom „Uvodu u filozofiju" Karl Jaspers je veoma jasan: čim se izvesno saznanje nametne svakom iz apodiktičkih razloga, ono smesta postaje naučno, prestaje da bude filozofija i pridružuje se oblasti saznatljivog.

Nauka, dakle, ima za svoj kamen temeljac provizornu istinu koju zovemo činjenicom, dok filozofija nosi Sizifov kamen sumnje koji je definiše, ostajući u isto vreme njen simbol i njen ponos.

Ideologija je mešavina činjenica i pretpostavki ugrađenih u jedan sistem. Naučna provera pretpostavki teorijski je dozvoljena, ali praktično neostvariva. U okviru jedne ideologije sa pretpostavkom se mora postupati kao sa činjenicom ‒ inače se sistem ruši.

Religija počiva na sistemu pretpostavki koje dobijaju oblik dogme; što znači da se te pretpostavke neophodno posmatraju kao činjenice, s tim što naučna provera nije dopuštena.