Život i vremena života ‒ Rita Levi-Montalčini

Na odluku Rite Levi-Montalčini da studira medicinu na univerzitetu svog rodnog grada, Torina, značajno je uticala rana smrt bliskog porodičnog prijatelja usled raka želuca. Po sticanju diplome 1936. godine, postala je asistent kod neurohistologa Đuzepea Levija, koji ju je usmerio ka istraživanju tajni nervnog sistema. No nedugo zatim, 1938. godine, zloglasni rasni manifest Benita Musolinija, koji je omeo mnoge živote i osujetio mnoge poduhvate ljudskog duha, prekinuo je i naučnu karijeru Rite Levi-Montalčini. Kao Jevrejki, bile su joj uskraćene mnoge profesije, pa i bavljenje naukom. Ne odustavši od svojih snova i ideala, ona je ipak nastavila svoja istraživanja kod kuće, u improvizovanoj laboratoriji u vlastitoj spavaćoj sobi. Posmatrala je rast i razvoj nervnih ćelija i njihovih produžetaka, nervnih vlakana, u pilećim zamecima ‒ predmetu ispitivanja koji je imao dve velike prednosti u uslovima ratnih nedaća: do jaja sa zametkom bilo je moguće doći bez pobuđivanja naročite sumnje, a po okončanju eksperimenta je najčešće bilo moguće i pojesti ih, što u trenutnim uslovima svakako nije bilo nimalo zanemarljivo. Zapažanja koja je uprkos svim teškoćama uspela da ostvari zahvaljujući svojim eksperimentima iz ratnog perioda kasnije će joj otvoriti put ka neslućenim otkrićima. Najvažnija od ovih zapažanja odnosila su se na potvrđivanje i alternativno tumačenje rezultata američkog naučnika Viktora Hamburgera, koji je nekoliko godina ranije takođe proučavao nervni sistem pilećeg zametka.

Po okončanju rata, čiji je završni deo provela kao medicinska sestra-dobrovoljac, vratila se na univerzitet i ubrzo prihvatila Hamburgerovu ponudu da provede neko vreme u njegovoj laboratoriji na Univerzitetu Vašington u Sent Luisu. Ispostavilo se da će se to „neko vreme" protegnuti na tri decenije. Izolacija nervnog faktora rasta, njen najznačajniji naučni doprinos, došla je kao kruna dugotrajnih opsežnih istraživanja bioloških svojstava izvesnih tumorskih tkiva čija je najupadljivija odlika bila upravo to da stimulišu rast nervnih ćelija. Kao što se mnogo puta dogodilo u istoriji medicine, supstanca čije je dejstvo prvi put uočeno u kontekstu teškog poremećaja bila je u isti mah od presudnog značaja za „normalno", fiziološko funkcionisanje ćelija, tkiva, organa i organskih sistema. Danas, pola veka kasnije, nervni faktor rasta, povod za Nobelovu nagradu Rite Levi-Montalčini i Stenlija Koena, i dalje je u žiži potrage za boljim razumevanjem i budućim lečenjem oboljenja nervnog sistema, ali i mnogih oblika malignih bolesti.

Počev od šezdesetih godina, Rita je delila svoje vreme između Sent Luisa i Rima, gde je redom bila na čelu nekoliko naučnih instituta, da bi u poslednjoj deceniji života, od 2002. do 2008. godine bila na čelu Evropskog instituta za istraživanja mozga. Zapažene efekte imala su njena istraživanja gangliozida, važnih molekula koji oblažu površinu neurona, kao i rasvetljavanje uloga specijalizovanih ćelija poznatih kao mast-ćelije u procesima zapaljenja i sledstvenim bolnim stanjima. Oba pravca istraživanja izrodila su potencijalne nove lekove, premda je put od bazičnih naučnih saznanja do upotrebljive terapije, kao i obično, dug, vijugav i trnovit.

Pored istraživačkog rada, Rita Levi-Montalčini je bila zapažena i po ulozi u školovanju budućih naučnica i naučnika i inspirisanju mlađih generacija da se zapute stazama saznanja. Ukazane su joj brojne visoke akademske počasti i dodeljena brojna priznanja. Godine 2001, postala je doživotni senator Republike Italije. O njenom životu i životu njene sestre bliznakinje, slikarke Paole Levi-Montalčini snimljen je i dugometražni film „Smrt po nacrtu: život i vremena života i vremena" („Death by Design: The Life and Times of Life and Times"). Kada nas je napustila, 30. decembra 2012, Rita Levi-Montalčini je bila najstarija osoba sa Nobelovom nagradom, doživevši stotinu i tri godine. Istaknuti naučnici i mislioci Italije i čitavog sveta ispratili su je kao osobu koja je upornošću, voljom i neumornim trudom nadjačala rodne predrasude i nepravde koje je doneo fašizam kako bi se izborila da dođe u priliku da nauci podari nova otkrića ‒ ali i kao osobu koja je čitavog života na način dostojan divljenja zastupala građansku svest i savest, kulturu i duh nauke svog vremena, koje je podjednako i naše.