Људски мозак емитује необичну светлост коју научници покушавају да „прочитају"

Све до 1923. године, бројне студије су откриле да људи луминесцирају на фреквенцијама које би биле видљиве да нису превише слабе и тако беже нашим чулима. Нова истраживања сугеришу да од тренутка зачећа сви светлимо на свој начин. Такође, могуће је да би нам детекција ових „биофотона“ могла рећи нешто о томе шта се дешава испод наше коже.

У новој студији, тим истраживача предвођен биологом, професорком Хејли Кејси са Универзитета Алгома у Канади истраживао је изузетно слаб сјај једног комада ткива: мозга који се налази унутар лобање сваког живог човека. Пажљиво су забележили слаб сјај људског мозга споља, споља, и открили да се он мења у складу са тим шта мозак ради.

Ово, кажу они, нуди узбудљиву нову могућност за процену здравља мозга: технику која још није развијена, а коју називају фотоенцефалографија.

„Као прву демонстрацију концепта која доказује да ултраслабе емисије фотона из људског мозга могу послужити као очитавања за праћење функционалних стања, мерили смо и окарактерисали број фотона изнад глава учесника док су се одмарали или обављали задатак слушне перцепције“, пишу научници у свом раду.

„Показали смо да се сигнали емисије фотона изведени из мозга могу разликовати од мерења позадинских фотона. Поред тога, наши резултати сугеришу да за дати задатак та емисија може достићи стабилну вредност", додаје се у студији.

Феномен који се разликује од топлотног зрачења

Све у Универзуму са температуром вишом од апсолутне нуле – укључујући и људе – емитује врсту инфрацрвеног зрачења која се назива топлотно зрачење. Међутим, када говоримо о ултраслабом емитовању фотона, то је феномен који се разликује од топлотног зрачења.

Ултраслаба емисија фотона је у опсезима таласних дужина од скоро видљивих до видљивих, и резултат су електрона који емитују фотоне док губе енергију, што је нормалан нуспроизвод метаболизма.

Кејси и њене колеге су сместили сваког од учесника студије у мрачну собу. Електроенцефалографска (ЕЕГ) капа је стављена на главу учесника како би се пратила њихова мождана активност, а фотомултипликаторске цеви су постављене око њих како би се забележиле све емисије светлости. То су изузетно осетљиве вакуумске цеви које могу да детектују чак и најслабију светлост.

Затим су учесници снимани у мировању и како обављају задатке засноване на звуку (како би могли да их раде у мраку).

Резултати су показали не само да су ЕЕГ стварне и мерљиве чак и ван глава учесника – већ је постојала и јасна корелација између излаза ЕЕГ и активности коју је регистровала ЕЕГ капа.

Будући рад, кажу истраживачи, могао би да се позабави тиме како неуроанатомија може утицати на излаз ЕЕГ, као и како се различите активности манифестују у обрасцима ЕЕГ, а не само два стања одмора мозга и мождане активности.

Такође није познато да ли свака особа има „отисак прста“ односно јединственост у овој врсти активности.

„Тренутне резултате посматрамо као доказ концепта да се обрасци новоутврђених светлосних сигнала изведених из људског мозга могу разликовати од сигнала позадинског светла у замраченим условима упркос веома ниском релативном интензитету сигнала“, пишу истраживачи.

Будуће студије би могле бити успешне у коришћењу одабраних филтера и појачала за просејавање и побољшање карактеристика ових сигнала како код здравих људи тако и код оних које имају неко оболење мозга, што говори о могућностима будућих метода лечења и терапија.

Рад је објављен у часопису Current Biology.