Мумифицирани туматски „штенци“ стари 14.000 година уопште нису били пси

Још увек прекривени крзном и очувани у леду хиљадама година, такозвани туматски штенци, у стомацима и даље имају делове последњег оброка, укључујући месо рунастог носорога и перје мале птице зване плиска.

Раније се сматрало да су то рани припитомљени пси или вукови који су живели у близини људи, али остаци животиња пронађени су у близини костију рунастог мамута којег су људи спалили и исекли, што сугерише да су живели у близини места где су људи клали мамуте.

Анализирајући генетске податке садржаја црева и хемијске трагове у костима, зубима и меком ткиву, истраживачи су дошли до закључка да су мумифициране животиње биле двомесечни младунци вукова који нису показивали знакове интеракције са људима, наводи се у струшном часопису Quaternary Research.

Ниједно од мумифицираних младунаца вука, за које се верује да су сестре, не показује знаке да су нападнути или повређени, што указује на то да су изненада угинули када се њихова подземна јазбина урушила и заробила их унутра пре више од 14.000 година.

Урушавање јазбине је можда изазвано покретањем клизишта, наводи се у студији.

Обиље података добијених од младунаца расветљава свакодневни живот животиња из леденог доба, укључујући и начин на који су се храниле, који је, по свему судећи, сличан оном код модерних вукова.

„Било је невероватно пронаћи две сестре из овог периода тако добро очуване, али још невероватније је што сада можемо да испричамо толико тога о њима, све до последњег оброка који су појеле. Иако ће многи бити разочарани што су ове животиње готово сигурно вукови, а не рано припитомљени пси, оне су нам помогле да боље разумемо окружење у то време, затим како су ове животиње живеле и да су вукови од пре више од 14.000 година изузетно слични модерним вуковима“, написала је у саопштењу водећа ауторка студије Ан Катрин Виборг Рунге, бивши докторанд на Универзитету у Јорку и Универзитету у Копенхагену.

Различита истраживања штенаца и других очуваних примерака такође илуструју колико је тешко доказати када су пси, који се сматрају првим припитомљеним животињама, постали део људског друштва.

Откривање прехрамбених навика младунаца

Заробљени у отопљеном пермафросту, туматски штенци откривени су појединачно на локалитету Сјалак, око 40 километара од најближег села Тумат. Једна сестра 2011. године, а друга 2015. године. Старе су отприлике између 14.046 и 14.965 година.

Длака, кожа, канџе и цео садржај желуца могу остати очувани деценијама у одговарајућим условима, рекао је коаутор студије др Нејтан Велс, предавач археологије на Универзитету у Јорку у Енглеској.

„Највише ме изненађује то што су археолози успели да открију друго штене код Тумата неколико година након првог. Веома је ретко пронаћи две јединке које су тако добро очуване, а онда се још испоставило да су у сродству. То је изванредно“, истакла је Рунгеова за Си-Ен-Ен.

Попут модерних вукова, младунци су јели и месо и биљке. Иако би се помислило да је рунасти носорог био прилично велики плен за вукове, комад коже тог носорога у стомаку једног младунца доказ је о томе шта су ове животиње имале на менију. Кожа носорога, са светлим крзном, била је само делимично сварена, што сугерише да су се младунци одмарали у свом гнезду и угинули убрзо након последњег оброка, објаснила је Ан Катрин Виборг Рунге.

Боја крзна рунастог носорога поклапа се са бојом јединке за коју је, на основу претходних истраживања, утврђено да је млади рунасти носорога пронађеног недалеко у пермафросту. Одрасли рунасти носорози су вероватно имали тамније крзно. Чопор одраслих вукова је уловио младог носорога и донео га у јазбину да би нахранио младунце, описују аутори студије.

„Лов на животињу величине рунастог носорога, чак и на младунче, сугерише да су ови вукови можда већи од вукова које данас видимо“, написао је др Велс у саопштењу.

Истраживачи су такође анализирали ситне биљне остатке који су се претворили у фосиле у стомацима младунаца, откривајући да су вукови живели у сувом, донекле благом окружењу које је могло да подржи разноврсну вегетацију, укључујући преријске траве, врбе и жбуње. Осим тога што су јели чврсту храну, младунци су вероватно и даље сисали мајчино млеко, кажу истраживачи.

Оно што научници нису пронашли јесу докази да су мамути били део исхране младунаца, што значи да је мало вероватно да су људи на тој локацији хранили вукове. Да ли је, међутим, могуће да су људи младунцима давали месо рунастог носорога? То је нешто што је др Нејтан Велс разматрао, али сада верује да докази указују у другом смеру.

„Знамо да модерни вукови лове велике животиње попут лоса, јелена и мошусног говечета, и свако ко гледа документарце о животињама зна да вукови када лове, користе принцип издвајања младих или слабијих јединки. Нагињем тумачењу да су туматски штенци храњени комадима младог рунастог носорога (од стране одраслих вукова)“, написао је др Вејлс у имејлу.

Порекло меса носорога је немогуће утврдити – чопор вукова је могао да лови младог носорога или да га узме са лешине или чак са места клања – али с обзиром на старост младунаца и чињеницу да се јазбина срушила на њих, чини се мање вероватним да су их људи директно хранили, наводи Рунгеова.

То што су младунци одгајани у јазбини и ако их је хранио њихов чопор, слично начину на који се вукови данас размножавају и одгајају своје младунце, додатно сугерише на то да су туматски штенци били вукови, а не пси, рекао је др Вејлс.

Пси против вукова

Сликање шире слике живота вукова из леденог доба је тешко јер нису пронађени писани извори или пећинска уметност која их приказује, па није јасно како би тадашњи чопори и древни људи раговали једни на друге, истакла је Рунгеова.

„Морамо покушати да објаснимо сопствене предрасуде и предрасуде засноване на данашњим интеракцијама човека и вука. А онда морамо да прихватимо сазнање да никада нећемо моћи да одговоримо на нека од питања“.

Истраживачи и даље покушавају да схвате како су припитомљени пси постали пратиоци људи. Једна хипотеза је да су вукови живели близу људи и узимали њихову храну. Али процес припитомљавања би трајао генерацијама и захтевао би од људи да толеришу ово понашање.

Друга хипотеза је да су људи активно хватали и одгајали вукове, што је довело до тога да неки од њих буду изоловани од дивљих популација, што је довело до појаве раних паса.

Претходни ДНК тестови спроведени над младунцима сугерисали су да би могли потицати од сада изумрле популације вукова и популације која није служила као генетски мост до модерних паса.

„Када говоримо о пореклу паса, говоримо о првој припитомљеној животињи. И управо из тог разлога, научници морају имати заиста чврсте доказе да би тврдили нешто о раним псима“, упозорио је др Вејлс.

Према његовим речима, сви докази које су аутори нове студије пронашли, говоре у прилог тврдњама да су вукови живели независно од људи.

„Данас легла често броје више од два младунца и могуће је да су туматски штенци имали браћу и сестре који су избегли ову судбину. Можда постоји и више младунаца скривених у пермафросту или изгубљених због ерозије“, рекао је Велс.

Утврђивање где и када су пси припитомљени и даље је нека врста Светог грала у археологији, еволуционој биологији и истраживању древне ДНК, подсећа др Линус Гирдланд-Флинк, предавач биомолекуларне археологије на Универзитету у Абердину у Шкотској. Иако се Гирдланд-Флинково поље истраживања односи на древне вукове и псе, он није учествовао у новој студији.

Али утврђивање да ли су мумифицирани остаци попут штенаца пронађених на локалитету Тумата, били рани домаћи пси, дивљи вукови, стрвинари или припитомљене јединке није једноставно због фрагментираног археолошког записа. Ниједан доказ не може довести до дефинитивног одговора. А још је теже направити поређење које укључује младунце јер понашање одраслих јединки помаже у разликовању дивљих вукова и припитомљених паса.

„Уместо тога, морамо да објединимо различите доказе – археолошке, морфолошке, генетске, еколошке – и размислимо о томе како се сви они уклапају“, написао је др Гирдланд-Флинк и поздравио нову мултидисциплинарну поновну анализу туматских штенаца.

Гирдланд-Флинк није био изненађен што младунци нису доведени у везу са местом клања мамута, што је недостатак важних доказа. А у комбинацији са недостатком јаких генетских веза са домаћим псима, сложио се да младунци морају потицати из популације вукова која није живела са људима.