Наши далеки преци су користили ватру за димљење меса, тврде израелски палеонтолози

Иако је стварање пламена нераскидиво повезано са успоном људске цивилизације, у најранијим данима било је потребно значајно време и труд да се ватра запали и одржи. Предности конзервирања меса можда су биле кључни разлог зашто су се то време и труд исплатили.

Истраживање два израелска научника са Универзитета у Тел Авиву, које прати њихова претходне радове који повезују људску еволуцију са ловом на велике животиње и смањењем величине тих животиња током времена.

За потребе истраживања анализирано је девет различитих историјских локалитета широм Јужне Африке, Кеније, Израела, Етиопије и Шпаније. Истраживачи су испитали величине животињских остатака пронађених на локацијама и њихову процењену старост, при чему се сматра да су неке од костију старе скоро два милиона година.

„Процес сакупљања огрева, паљења ватре и њеног одржавања током времена захтевао је значајан напор, а за то им је био потребан убедљив, енергетски ефикасан мотив“, наводи палеоантрополог Мики Бен-Дор. „Предложили смо нову хипотезу у вези са тим мотивом.“

Истраживачи примећују да где год је пронађена ватра на овим локацијама, ту су били и остаци великих животиња – не само биљака и малог плена. Штавише, израчунали су енергетски добитак од кувања и конзумирања меса ове крупне дивљачи одмах, у поређењу са његовим конзервирањем.

Комбиновање ових фактора пружа јаке доказе да ватра није паљене само због грејања или да би се велике животиње одмах скувале, тврде истраживачи.

Енергија потребна за одржавање ватре надмашила би енергију из једног или два оброка куваног меса.

Пламен не само да је могао да дими и осуши више меса како би дуже трајало, већ би и одвратио друге стрвинаре жељне да се гозбе храном коју су рани људи уловили – попут нилског коња или носорога.

„За ране људе, употреба ватре није била подразумевана, и на већини археолошких налазишта која датирају од пре више од 400.000 година, нема доказа о употреби ватре“, каже Бен-Дор. „Ипак, на неколико раних налазишта постоје јасни знаци да је ватра коришћена, али без спаљених костију или доказа о печењу меса.“

„Разумемо да рани људи у то време – углавном Хомо еректус – нису редовно користили ватру, већ само повремено, на одређеним местима и у посебне сврхе.“

На пример, древни слон је могао да храни неколико десетина људи до три месеца, израчунали су истраживачи. Те милионе калорија вредело је сачувати.

„У овој студији предлажемо ново разумевање фактора који су мотивисали ране људе да почну да користе ватру“, каже археолог Ран Баркаи.

„Вероватно да је, када је ватра произведена у ове сврхе, повремено коришћена и за кување – уз нулте маргиналне енергетске трошкове.“

Истраживање је објављено у часопису Frontiers in Nutrition.