Ole Remer i brzina svetlosti

Ole Remer je rođen 1644. godine u Arusu, gde je njegov otac živeo kao trgovac i pomorski kapetan, dok je majka bila kći jednog od članova gradskog saveta. Školovanje koje je započeo u rodnom gradu, Ole Remer je dovršio na Univerzitetu u Kopenhagenu, gde je za mentora imao Rasmusa Bartolina, proslavljenog otkrićem dvostrukog prelamanja svetlosti kroz kristale islandskog kalcita. Bartolin je takođe bio zadužen za pripremu publikacije astronomskih posmatranja još slavnijeg prethodnika Tiha Brahea, te je mladi Remer rano imao uvida u te dragocene podatke. Po okončanom školovanju Remer je stekao mesto u opservatoriji na ostrvu Ven. Bio je to slavni Uraniborg ‒ opservatorija koju je Tiho Brahe lično osnovao i vodio.

Mladi Remer asistirao je Žanu Pikaru, astronomu kojeg je u Uraniborg uputio direktor opservatorije u Parizu Đovani Domeniko Kasini. Njihov zadatak bilo je pažljivo posmatranje i beleženje pomračenjâ kroz koja je periodično prolazio Jupiterov mesec Io.

Cilj tih posmatranja bilo je astronomsko određivanje geografske dužine, što bi razrešilo najznačajniji navigacioni problem epohe. Tako su Remer i Pikar, u periodu od nekoliko godina, oko sto četrdeset puta precizno zabeležili trenutak kada bi Io zamakao za Jupiter. Ista pomračenja je u Parizu posmatrao sam Kasini, te je poređenje rezultata omogućilo da se izračuna razlika u geografskoj dužini između Pariza i Uraniborga. Metod je, međutim, bio veoma teško primenljiv u pomorstvu, budući da je zahtevao precizna posmatranja pomračenjâ Jupiterovih meseca sa brodske palube. Vremenom će se pokazati da je glavna vrednost Remerovog i Pikarovog truda bila u nečem drugom.

Kasini je, naime, uočio izvesna odstupanja u intervalu nastupanja pomračenja u odnosu na godišnje doba i došao do zamisli da bi uzrok tih odstupanja mogao da leži u tome što je brzina svetlosti konačna. Iako je od ove zamisli, kako se čini, Kasini ubrzo odustao, Remer, koji mu se u međuvremenu pridružio u Parizu, odlučio je da hipotezu dublje istraži, pokazavši ubrzo da je vremenski razmak koji deli pomračenja uistinu manji kada se Zemlja nalazi na onom delu svoje putanje u kojem se približava Jupiteru i njegovom sistemu satelita. Tako je Remer u francuskom časopisu Journal des sçavans objavio članak pod naslovom Demonstracija u vezi sa kretanjem svetlosti  (Démonstration touchant le mouvement de la lumière).

Nažalost, priređivač članka nije najspretnije preneo ključne detalje Remerovog izveštaja, što je doprinelo da njegova posmatračka potvrda hipoteze o konačnoj brzini svetlosti dugo bude prihvatana sa priličnom zadrškom. Srećom, to ipak nije sprečilo neke od vodećih naučnika da je uzmu kao polazište za dalji rad. Iako Remer nije mogao da dođe i do tačne vrednosti brzine svetlosti (njegova procena bila je za četvrtinu suviše mala), mnogi astronomi, počevši od Kristijana Hajgensa, izveli su nedugo zatim, koristeći kako Remerove tako i novije posmatračke podatke, sve tačnija i tačnija merenja. Ipak, prvo od merenja čija se tačnost može smatrati zadovoljavajućom izvršio je tek 1809. godine Žan-Batist Delambr, našavši da svetlost od Sunca do Zemlje putuje osam minuta i 12 sekundi. Danas važeći rezultat iznosi osam minuta i 19 sekundi, dok je brzina svetlosti, prema savremenim saznanjima, ravna tačno 299.792.458 kilometara u sekundi.

Ole Remer se kao naučnik istakao na mnogim poljima. Između ostalog, bio je zaposlen kao kraljevski tutor na dvoru Luja XIV i aktivno je učestvovao u projektovanju nekih od veličanstvenih vodoskoka vrtova Versaja. Po povratku u Dansku, kao kraljevski matematičar, uspešno je sproveo ključnu reformu sistema mernih jedinica. Uveo je u astronomiju nekoliko unapređenih instrumenata sopstvene konstrukcije i osmislio mernu skalu za temperaturu koju će kasnije nadograditi Farenhajt i koja je u nekim zemljama i danas u upotrebi. Remeru je takođe pošlo za rukom da ubedi danskog kralja u smislenost i svrsishodnost uvođenja gregorijanskog kalendara umesto julijanskog ‒ poduhvat u kojem je, vek ranije, bio osujećen i sam Tiho Brahe.
Poslednjih pet godina života Ole Remer proveo je na funkciji ministra policije Kraljevine Danske, gde je odlučno sprovodio reforme.

Između ostalog, on je u Kopenhagenu uveo javnu uličnu rasvetu petrolejskim lampama vlastitog dizajna, starao se o planskom popločavanju ulica i podizanju zgrada, obezbedio snabdevanje grada pijaćom vodom i adekvatno odlaganje otpada, reorganizovao i opremio vatrogasnu brigadu i otpočeo opsežan program suzbijanja siromaštva, nezaposlenosti, prostitucije i uličnog kriminala ‒ program koji je u sebi sadržao temelje savremene socijalne države. Život, otkrića i dela Olea Remera i danas bi mogli da budu širok izvor nadahnuća i rečito podsećanje na to da zanesenost naučnim istraživanjima dalekih zvezda ne mora nužno da se kosi sa spremnošću i sposobnošću da se preuzme sasvim neposredna uloga u borbi za unapređenje uslova života svojih sugrađana i opšti napredak ljudskog društva.