Ramštajn - kada muzika gori 

Devojka sa crnom šminkom u crnoj...pa recimo, venčanici. Tip sa brkovima i perčinom na vrh obrijane glave u kožnom prsluku. Verovatno bajker. Mama, tata i dvoje dece od po dvadesetak godina. Mama ima proširene vene na nogama, ali je iskusno ponela podlogu za kampovanje, da se ne umori pre vremena. Sin se skinuo go do pojasa i skače u nekom samo njemu znanom ritmu. 

Naš je bar 10 godina mlađi od njega. Nije se skinuo i još ne skače. Ne pita ništa, samo radoznalo gleda. Najveća briga je da li će videti sve, iako je bina velika ko naša zgrada. Mi pravimo lejzi beg od sena, bezuspešno. Igramo kaladont. Nekrunisana sam kraljica kaladonta. Vežbalo se u sličnim prilikama. Nekoliko selfija za uspomenu. Imamo po neki sa svakog koncerta. 

Čovek sa točilicom na leđima prava je atrakcija. Iza njega ide dvadesetak u crno obučenih stranaca. Svuda teku crne reke, dugokosih. Ko neke povorke da tabaju blato oko nas. Svi traže najbolje mesto za slušanje i gledanje. Niko ni da te gurne. Nit na oko strašnijeg, nit pažljivijeg sveta - metalci. Ko da sam se teleportovala u 1995. Ikonografija je ista. Pivo je doduše  skuplje. Uz najraznolikije face pune iščekivanja, pada polako i sumrak. 

Sve je više ljudi oko nas, a daleko smo od bine. Klavire niko ne sluša. Po neki pogled zbog dugokosih devojaka u šorcevima koji sviraju poznate melodije. I mlak aplauz. Kada rekoše još tri pesme do početka koncerta živnusmo i mi sa slame. 

I napokon... mrak. Mrak donosi dva sata ataka na sva čula uključujući i na ona za koja niste znali da ih imate. Znate ono kad vam muzika vibrira kroz svaki molekul? Ne znate? Nisam ni ja do juče znala, a nije mali broj koncerata iza mene. 

To je ono kada muziku osećate celim telom. Kada svi atomi upijaju istu energiju u istom ritmu. Dišete pauze, a primate tonove kroz kožu. Plamen iz tornjeva i sa bine koja povremeno gori pojačan je sa 2 miliona Vati glasnim zvukom. U istom ritmu greju hipnotisana lica. Zapale te zajedno, pa te vrate u mrak. Telo prihvata igru brže od mozga.  

Znate ono kad i unutrašnji organi počnu da rade kako im gitara diktira? Ne znate? Šteta. Desetine hiljada ljudi iz cele Evrope živelo je tog trenutka jednu misiju, jednu emociju i jednu beogradsku noć za pamćenje ispisanu rifovima nemačkih  virtuoza. 

Nema tih slika koje vam mogu dočarati ni sekund tog audiovizuelnog spektakla. Nema tog snimka koji može preneti ni delić emocije koju osetite kada čujete taktove koje ste toliko puta slušali uz Jutjub. Šezdeset hiljada duša, jedna misao, jedna energija pojačana na neograničeno ne mogu da se snime, ni uhvate. Niti zaborave. 

Vreme i prostor su se sabili u jedno, a Beograd je opet bio kao nekad. Spreman da prihvati, povede, natera da se otvoriš, zaboraviš i zavoliš... 

Znate ono kada pola reči ne razumete, ali sve ste shvatili iz prve? Ne znate? Nikad nije kasno da osetite.