„Bečki roman“, priča koja je Velikića primorala da je napiše

Apsolutna sigurnost je jedno izmišljeno stanje, a kada blagost nedogađanja počne da pripada nekom drugom pejzažu, to što smisao izmiče, ne znači da ne postoji.

I to nam Bečkim romanom Dragan Velikić pokazuje u priči o mladom psihijatru Pavlu Mariću koji je optužen za pokušaj trovanja kolega na jednoj bečkoj klinici.

Potraga za smislom čina optužbe, austrijskog pravnog sistema, smislom osude neme većine, koja se hrani lažima i tako brani od drugog i drugačijeg, gradi ovaj triler, koji pisac nije planirao da napiše. Ali dogodilo se nešto što je iniciralo i poslužilo kao predložak za ovu bečku priču.

„Valja napomenuti da se to dogodilo pre četiri godine u vreme korone kada je ceo svet bio drugačiji, pregrejan i meni sada, sa ove distance od četiri godine, to što se dogodilo deluje kao jedan fantazmagorični san. Dakle, ta knjiga, kada se događaj dogodio, morala je biti napisana“, kaže autor romana Dragan Velikić.

Bečki roman je i roman o roditeljstvu. O onim nitima koje nisu ispletene rečima i nečujnim nitima vapaja glavnog junaka koji je, krijući prirodu svog emotivnog odnosa sa kolegom, čuvao predstavu o sebi pred ocem, a kolegi omogućio ulogu žrtve, koju će on savršeno odigrati. Zato je važno shvatiti da deca nisu naše kopije.

„I u tom smislu najvažnije je omogućiti im slobodan izbor, a istovremeno ne pritiskati ih. To je velika greška koju svi roditelji čine“, objašnjava Velikić. 

Koliko je stvarni život bio predložak za Bečki roman? Njegovi junaci nametnuli su se piscu iz njegove prethodne književnosti, iz romana Severni zid od pre trideset godina. U tom delu, mladi par devedesetih se iseljava za Beč. Na poslednjoj stranici romana njima se rađa sin, koji je evo postao glavni junak Bečkog romana.

„Kada duboko promišljamo određenu temu mi postajemo na neki način, bez mistifikacije, i vlasnici određenih sudbina“, naglasio je Velikić.

Nebrojano je mnogo početaka, a sudbina je uvek na putu.