Marina Abramović u Veneciji: Kristali od sedam milja

Kod izložbi postoji jasan kodeks između dana otvaranja i dana posle. Otvaranje je drama i pozorište, ostali dani su trening i odgonetanje. Koliko to pravilo važi kod ove Marinine izložbe, tri dana posle svečanog otvaranja?

Glavna karakteristika je, stepen kontrole posetilaca je porastao. Oni se usmeravaju kroz hodnik, stešnjeni izmedju stakla i zida na kome su pobrojane biografske stanice autorke. Njena holografska figura ritualno korača od beogradskih početaka do baroknih reljefa s druge strane, gde zaroni i nestane, pre nego što se opet vrati u Beograd.

Odmah je jasno, Balkanski barok, instalacija kojim je Abramovićeva predstavljala krnju Jugoslaviju na Bijenalu u Veneciji 1997. mora biti iza prvog ugla.

Ali pre nego što posetioci dođu do te hrpe krvavih (goveđih) kostiju, prvo moraju da uopšte uđu u Akademijin prostor za savremenu umetnost.

Za to su domaćini smislili atonomni performans. Zapravo kustos Šai Baitel iz Šangaja i sama Marina su odredili pravila ulaska, domaćini samo striktno nadgledaju da li se ona poštuju.

Najpre razvrstavanje, Italijani na jednu stranu, svi ostali na englesku stranu. Reč je naravno o audio-vodičima kroz izložbu, tako barem misli posetilac. Pogrešno, jer jedino verbalno objašnjenje koje se dobije je ono na ulazu.

Devojke u belim doktorskim mantilima će vas upozoriti da unutra ne govorite, da se krećete polako kao Marinin hologram, da ništa ne dirate, da ne gledate u telefon, ili, veliki prestup, fotografišete. Uz to će vam pokriti uši tako masivnim štitnicima, da se kroz njih ne bi probila ni vatrogasna sirena sa Kanala grande.

Čemu onda razvrstavanje? Njegov smisao je da dodatno dezorijentiše posetioce.

Ostavljeni bez čula sluha, dodira i ne samo maternjeg, nego bilo kog jezika, posetioci unutra gube osećaj vremena. Odatle, to je kustoska ideja, plove kroz prostor definisan instalacijama od brdskih kristala.

Prva interpretacija: Posetioci i vreme su ravnopravni akteri. Energija je jedna, život je fabrika, smrt je iluzija.

Balkane moj, budi mi silan i dobro mi stoj

Ali pre nego što se nađu pod zracima lekovitih kristala, posetioci moraju da prođu kroz pakao spomenutog Balkanskog baroka iz 1997.

Za tu instalaciju je Abramovićeva dobila Zlatnog lava. Osvojila je glavnu nagradu kroz šokantnost poruke. Slika se duboko urezala u kolektivno pamćenje: U haljinama antičke narikače, autorka četkom riba kosti.

Bilo bi dobro kad bi danas moglo da se kaže da je Marina tom instalacijom predstavljala Srbiju i Crnu Goru na Bijenalu u Veneciji 1997, ali nije. Službeno jeste, ali su se Beograd i Marina posvađali, pa se umetnica prebacila u italijanski paviljon.

Balkanski barok se redovno izlaže na svim postavkama Marine Abramović. Bio je i na nedavnoj retrospektivi u bečkoj Albertini, takođe sam u svojoj sobi, bez drugih eksponata.

Zašto se država Srbija tada 1997. povukla iz sponzorstva, objašnjava se politički, kako drugačije. Instalacija je shvaćena kao optužba srpske strane u u jugoslovenskim ratovima iz devedesetih godina.

Danas, skoro trideset godina kasnije, instalacija odašilje mnogo kompleksniju poruku, koja joj je uvek bila imanentna, samo se sada bolje čuje: Besmisleno rasipanje života u besmislenim ratovima između balkanskih naroda. Moglo je i drugačije, poruka je te često citirane i pokazivane instalacije. Kakvo rasipništvo, bacati tako ljude u limbo.

Balkanski barok je sigurno osuda Srbije u ratovima devedesetih. Ali i mnogo više od toga. Osuđeni su svi, čitav region, čiji su narodi tako lako prihvatili nekrofiliju za smisao herojstva.

Kristalni svetovi

Gluv, nem, dezorijentisan, isteran iz normalnog toka vremen, nateran da bira između dva kulturna simbola, ili „Italijan“ ili „Englez“, posetilac prolazi kroz niz kristalnih kupki kao kroz atmosferičnu banju.

Čuvarice u doktorskim mantilima su brojne i stroge. Jedan korak van predviđene staze, i već vas neko tapka po ramenu.

Kada iz meditacije na kristalnoj plaži zakoračite u glavnu prostoriju, sledi šok, perfektno ukalkulisan. Šezdeset godina posle prvih koraka u umetnosti obeleženoj fizisom i skandalom, Marina i dalje vlada sposobnošću da šokira. Mislite da je predvidiva, uljuljka vas u predstavu da ste sve već videli - a niste.

U glavnoj prostoriji stoji niz ploča, kao onih u prosekturi, samo ne metalnih nego drvenih, na njima uredno posložena beživotna tela. To je ono što u sekundi posetilac misli da je video, mrtve. Svesno zna da je to nemoguće na tom mestu i traži znak života. Živi su, naravno, to su obični posetioci, ali kako je čitava atmosfera uvežbano mistična, kako su od „doktorica“ dobili naredbu da se ne kreću, da uspore i meditiraju, onda leže zamrli pod auto-hipnozom. Leže mirno u večnosti od pet minuta. Kad jedno telo ustane, zameni ga drugo.

U istoj sobi je na zidu soft sculpture/tekstilna instalacija, ne smem ni da kažem u kojoj formi, da Marinu ne bi optužili za sodomizam, na sve ono za šta je lapidarno optužuju u delu srpske javnosti. Skulptura spada u mobiles, kao one koje je radio švajcarski kinetista Tengeli. Ova konkretna masira temena posetioca kad joj okrenu leđa. Vrlo erotsko iskustvo.

Druga intepretacija: Eros i Tanatos idu zajedno. U istoj sobi, u istom biću.U konjskom repu.

Dijalog sa renesansnim majstorima Marina je dobila prostor i na gornjem spratu, u salama gde Akademija izlaže svoje

glavno blago, dela venecijanske renesanse i baroka. Ono što je bilo glavno, ili trebalo da bude glavno, nije naročito uspelo. Nije nikako uspelo.

Za piktorijalni vrhunac je odabrano sučeljavanje dve Piete/oplakivanje Hrista. S jedne strane Ticijanova slika iz 1575, najveće Akademijino blago, s druge Marinino Oplakivanje, monumentalna fotografija iz 1995.

Ali oni koji znaju Akademijinu salu s Ticijanovom poslednjom slikom, znaju za njen arhitektonski problem. Zidovi su delimično kosi, pa je i dijalog kriv. Dva oplakivanja Hrista, jedno od renesansnog majstora, drugo od kreatorke performansa, nemoguće je smisleno obuhvatiti na jednoj fotografiji. Poređenje šepa i po drugim analogijama.

Dimenzije, boje, dubina, perspektiva, emocionalnost, motivacija - ništa ne odgovara.

Kada se međutim pomerite tako da u jednoj liniji dobijete Abramovićkino Oplakivanje i Tintoretovo Skidanje s krsta, 1550, onda su to skladna priča i delotvorna analogija.

Svejedno, trik sa renesansnom ikonografijom opakivanja i njenom savremenom intepretacijom ostaje najslabiji deo na ovoj izložbi pametnih instalacija. Očito, ne može sve da se instalira. Potrebno je više vizuelnih markera za objektivizaciju analoškog smisla.

Zato dva druga sučeljavanja deluju preko očekivanja dobro.

Veroneze: Gozba kod Levija

Prvo sa Veronezem.

Za venecijanske dominikance je Paolo Veroneze 1573 naslikao platno „Gozba u Levijevoj kući“. Dimenzije su monumentalne, 6x13 metara.

Sada je na platformi ispod slike Marina poredjala tri para kristalnih cipela, u jasnoj aluziji na venecijanske „chopines“, fonetski šopin. To su zlatom i draguljima ukrašene cipele, pre luksuzne natikače/nanule s platformama do pola metra, koje su u renesansi nosile dve vrste žena – plemenitašice i kurtizane.

Vizuelno, kognitivno, istorijski, ta je instalacija jedan od vrhunaca čitave Marinine postavke. Kristalne cipele stoje spremne da nekog odvedu na gozbu kod Levija.

Narativ je uzet iz Evanđelja po Luki, peto poglavlje, gde je Hrist s pratnjom pozvan, zapravo se sam pozvao, u kuću uterivača poreza Levija.

U doba nastanka je Veronezeovo platno bilo praćeno nizom skandala. Po slikarevoj nameri, to je bila „Poslednja večera“. Tako je vizuelno i komponovana. Ali onda su se pojavili problemi zbog neobičnih ikonografskih rešenja, pa se za platno zainteresovala Inkvizicija.

Nekad se čuje, slikaru je sudila Inkvizicija zbog Levijeve gozbe. Istina je pola od toga.

Inkvizicija je inicirala preliminarnu raspravu zajedno sa gradskom upravom, da se vidi ima li elemenata za delo jeresi. Odlučivalo se da li da se Veroneze isporuči Inkviziciji za pravo suđenje.

Problematične su bile neke od figura na slici, „Nemci, budale, patuljci, pijanice i ostale neprimerene osobe“, kako glasi citat tužilaštva sa preliminarne rasprave.

„Neprimerene figure“ su ometale ikonografiju i patos Poslednje večere, što je Veroneze mogao skupo da plati.

Na kraju je oslobodjen optužbe za bogohuljenje, ali tek kad je promenio naslov slike, koja je od „Poslednje večere“ postala „Gozba u Levijevoj kući“. Po piscu Evanđelja po Luki (5), Levi je bio uterivač poreza, radio je s parama, pa je Inkviziciji bilo logično da su kod takvog svi pozvani, ne samo Hrist i apostoli, već i „Nemci, budale, patuljci i pijanice“.

Na takvu skandaloznu gozbu je krenula Marina u kristalnim „šopinkama“. Njen opus, u ovom primeru se dobro vidi, pun je finog humora. To uvek treba naglasiti, jer je u javnim nastupima sklona patosu i deifikaciji vlastite osobe, što je iritantno. Tek da se zna, njena umetnost je drugačija – tragična, surova, brutalna i puna humora.

Nikad se ne treba umoriti od ponavljanja pravila da izmedju umetnika i dela nema znaka jednakosti.

Paladio: Spiralne stepenice

Najgenijalnija instalacija, po subjektivnom sudu, skoro je sakrivena u prostoriji koju mnogi promaše. I nije prava prostorija nego više „haustor“, uski prostor iz koga se podižu spiralne stepenice.

Dizajnirao ih je Andrea Paladio, arhitekt koji je standardizovao simetriju i fiksirao je kao glavi elemenat Renesanse. Trezveno, skladno i ljupko, tako bi se najkraće okarakterisao „paladijanizam“, internacionalni stil koji ga je nadživeo nekoliko vekova.

Kroz prazni ovalni prostor Paladijevih stepenica, Marina je provukla Jakovljeve lestve, one koje je Jakov iz biblijske Knjige postanja (Genesis) video u snu kako povezuju Nebo i Zemlju, božju i ljudske kuće.

Ali kakve Jakovljeve lestve je Marina napravila! Takve gde umesto prečki stoje naoštreni noževi. Instalacija je iz 1995 i nosi naziv  „Double Edge“, Dupla ivica.

Treća intepretacija: Tu se niko neće domoći neba. Vratite se među kristale na glavnu izložbu i utešite u meditaciji za dugi život i dobro zdravlje.