„Frankenštajnova majka“, ima li razumevanja za ubistvo kćerke

Almudena Grandes je bila jedna od najznačajnijih španskih savremenih spisateljica. Preminula je 2021. a njen roman „Frankenštajnova majka”, kao deo nedovršenog obimnog šestoknjižja koje je planirala, objavila je kuća Blum u prevodu Jasmine Milenković.

Almudena Grandes svoj obimni roman počinje stihovima španskog pesnika Luisa Sernude koji je tokom Španskog građanskog rata napustio Španiju i potom ceo život proveo u egzilu.

I nije to učinila slučajno.

Motiv izgnanstva jedan je od centralnih motiva „Frankenštajnove majke” razvijen oko  istinitog događaja. Fizičko izgnanstvo i život(i) apatrida i izgon razuma iz ljudskog bića i kolektivne istorije.

Autorka nije imala razloga da „upozorava“ čitaoca na „sličnosti“ sa „stvarnim likovima i događajima“ jer je centralni, inicijalni događaj koji pokreće, autentičan u vremenu.

Devetog juna 1933. godine Aurora Rodriges Karbaljejra ispalila je četiri hica u svoju devetnaestogodišnju kćerku Hildegart. Taj stvarni i tragični čin, međutim, inicirao je umetnički strukturisan roman koji poštuje „stvarni lik“, junakinja se zove Aurora Rodriges, i autentičan kontekst, a onda čini ono što svaka dobra umetnička konstrukcija čini. Komponuje kompleksnu priču obrazujući paralelni tok zbivanja.

Na toj uporednoj tračnici, autentična Aurora Rodriges, autentični duh konzervativno-klerikalnog društva Španije pedesetih godina dvadesetog veka i Frankova represija, okvir su za umetnički autentičnu zbilju.

Ona razvija, osim pomenutog motiva izgnanika i motiv zločina (pojedinačnog i kolektivnog) u vremenu ideoloških previranja koje pojedinca čini herojem ili zlikovcem, okolnostima zastrašenim kolaborantom zla ili mudrim saučesnikom otpora zlu.

„Šta je zdrav razum“, pita se jedna od junakinja u romanu?

„Zdrav razum je nešto što nam omogućava da dobro razumemo stvari“, odgovoriće joj centralni lik romana, psihijatar doktor Herman Velaskes.

I zaista, tokom čitavog romana „Frankenštajnova majka”, čitalac će se pitati kako je moguća empatija za ženu koja je ubila kćer jer „nije ispala kako treba“ i koja je do ekstrema podržavala eugenički princip zdrave rase.

A pitaće se to jer Aurora Rodriges ima gotovo magično dejstvo na  Mariju Kastehon, pomoćnicu u duševnoj bolnici u Sjemposuelosu i doktora Velaskesa. Tu povezanost će autorka Almudena Grandes maestralno motivisati porodičnom istorijom junaka i kolektivnom istorijom jedne zemlje.

Priliku za ispovest imaće svi. I Aurora i Marija i doktor Velaskes i brojni drugi likovi bez kojih bi bila nemoguća široka panorama zbivanja i ljudskih naravi.

Upravo smena „pripovedača“ omogućiće nesmetan prolaz kroz obiman roman.

Almudena Grandes ostvarila je savršen balans između najrazličitijih ličnih istorija, kolektivne tragedije Španskog građanskog rata, nacističkog zločina nad Jevrejima, terora Frankove Španije nad pojedincima, klerikalne dogme i suspenzije prava žena.

Svi ovi aspekti priče funkcionišu kao celina koju će mestimično podržati blagi melodramski zaplet i tok. Tek toliko da „olakša“ težinu ispričanog, pripovedanje začini dozom zavodljivog a ne uruši doživljaj velikog romana epohe.

Zbivanja u romanu počinju tridesetih godina dvadesetog veka, nastavljaju se u pedesetim, a završnica je u sedamdesetim, posle pada Frankovog režima u izvanknjiževnoj stvarnosti i objavljivanja knjige doktora Velaskesa o Aurori Rodriges u književnoj realnosti.

Istorijska činjenica i književno  oblikovanje njene suštine najznačajnija je karakteristika literarnog umeća Almudene Grandes.

Knjiga psihijatra i esejiste Giljerma Renduelesa Olmeda „Rukopis pronađen u Sjemposuelosu” inspirisala je Almudenu Grandes da napiše „Frankenštajnovu majku”.

Fascinacija Aurorom Rodriges, večita zagonetka ljudskog uma, afekata koji često njim vlada, mentalna bolest i zdravlje i modeli lečenja, proizveli su u španskoj kulturi i knjigu novinara Eduarda de Gusmana „Krvava Aurora”, dugometražni film Fernanda Fernana Gomesa „Moja ćerka, Hildegart”, dramu i roman Fernanda Arabala „Crvena devica”.

Roman Almudene Grandes pokrenut sličnom fascinacijom pokreće čitalačku fascinaciju. Pre svega načinom na koji je napisan.

Sličnost sa događajima i likovima je namerna, mogla je da zabeleži autorka. Napisala bi istinu. Snaga imaginacije koja je podržala tu nameru takođe nije slučajna.  

Princip slučajnosti egzistira samo u našoj upitanosti, kako se dešavaju tako strašni i tragični procesi.

Ima li slučaj udela u tome ili je zlo namera? 

Odgovor nije jednostavan. I kada to zdravorazumski znamo, tek će dobro postavljena umetnička interpretacija te dileme potvrditi to intuitivno znanje.