Film Džima Džarmuša o „Studžisima“ - Muzika je život, a život nije biznis

Delo hronološki prati njegovu biografiju i istoriju "Studžisa", od detinjstva i osnivanja školskih bendova, preko okupljanja "Studžisa" šezedesetih godina u gradu En Arbor u Mičigenu, do danas. 

Strukturu čini spoj novijih intervjua sa članovima benda, najviše sa Igijem Popom, zatim arhivskih fotografija i snimaka koncerata i intervjua, kao i inserata iz igranih filmova koji se ilustrativno ili asocijativno vezuju za načete teme. Posebna vrednost Džarmušovog dela je u raskoši značenja, odnosno u otvaranju mnoštva političkih, društvenih, istorijskih, kulturoloških tema, povezanih sa radom ovih andergraund muzičara, i njihovim postojanim otporom prema tržišnom vrednovanju muzike. 

Jedan od akcenata filma upravo je na odbijanju ulaska u šou biznis, mašinu koja nemilosrdno melje svaku iskrenost.

"Šou biznis nije prijateljsko mesto", kaže Igi Pop, dodajući da su industrija i menadžeri zlo, i da ih smatra "izdajom kulture". U vezi sa time, Džarmuš je uključio i Igijev govor tokom svečanosti povodom ulaska u Hol slavnih rokendrola 2010. godine, kada je rekao: "Muzika je život, a život nije biznis". 

Takođe važna tema filma je Igijevo insistiranje na individualizmu, odbijanje da bude ukalupljen, određen pripadnošću nekom pokretu, ili političkoj opciji, što je u vreme razularene političnosti kontrakulture šezdestih godina, bilo neka vrsta ekscesa. "Nastojali smo da izbegavamo sve, zbog čega su nas smatrali nihilistima", objasnio je Igi Pop, dovodeći do zaključka da oni zapravo nisu želeli da budu izmanipulisani. Prostor rok idolatrije je vrlo plodan za političku i ekonomsku eksploataciju, gubljenje tla pod nogama i masakr istine. Poslednje Igijeve reči u filmu su: "Ne želim nigde da pripadam, želim samo da budem".

U izvođačkom smislu, Igi Pop pripada tradiciji provokacije, sa čime je anticipirao pank pokret. Od početka je na koncertima insistirao na prekoračenju granica, pravljenju buke i izazivanju nereda, što je nasleđe avnagardnih pokreta, dadaizma ili nadrealizma. Popova scenska persona je bila karakteristična po animalizaciji tela, on se često kretao kao pas, puzao, uvijao se, ritao, a nosio je i pseću ogrlicu oko vrata. U tom pogledu je reprezentativno značenje njihove pesme I Wanna Be Your Dog.

U scenskom nastupu "Studžisa" je bilo naročito važno ostvarivanje direktnijeg kontakta sa publikom, stvaranje zajedničkog, ritualnog prostora. Izvođači su tu neka vrsta šamana, isterivača društvenih demona i medijatora u povezivanju zajednice, što se može tumačiti kao savremeno otelotovorenje dionizijskih svečanosti. Sam Igi je u intervjuu za film rekao da su "Studžisi" predstavnici dionizijske umetnosti, nasuprot apolonskoj.

Za Fridriha Ničea je podela umetnosti na dionizijsku i apolonsku bila suštinska, gde je prva razbarušena, razorna, i dolazi iz utrobe, dok je druga određena redom, merom i razumom. U eseju Rođenje tragedije, Niče je napisao da se pod mističkim igranjem Dionisa razbijaju okovi i otvara put ka jezgru bića, ka suštini stvari, koju ne treba tražiti u pojavama, već izvan njih, u metafizičkom.