Sijena ili poslednji sati slobode

O Sijenskoj republici kruži mnogo priča. Jedna je, da je u njoj počela opšta istorija sekularne države. Druga, da je gradska vlada naručila ilustracije dobre i loše vladavine, da ih ostavi pokolenjima za putokaz i opomenu. Dalje, da je građevinska inžinjerija bila omiljeniji umetnički motiv od religioznih tema. I jedna tužna, da su građani hteli da svisnu kad su 1555. zauvek izgubili državu, i plakali ispred ulaza u sedište vlade. Ima još priča, a sve su ne samo istinite, nego i moderne, što je paradoks, jer Sijena nikad nije bila moderna, niti težila da bude.

Sijenska republika je trajala od 1125. do 1555. u vekovima četiri i četvrt. Njen vrhunac je bio oko 1350, kada je velika epidemija kuge zaustavila, u nastavku usporila dalji napredak.

Za sve vreme, pod kugom i između njenih poseta, Republika je neumorno eksperimentisala sa formama političke vladavine i organizacijom vlasti. Vlade/governi su se zvale Devetorica (Governo dei Nove), pa Dvanaestorica (Dodici), Petnaestorica (Quindici), Desetorica (Dieci), Jedanaestorica (Undici); dva, pa deset priora, između i jedan milanski Viskonti koga su brzo oterali. Cilj je bio da se pronađe najbolja varijanta smenjive i ekonomski uspešne sekularne vlade. Hteli su demokratiju, što su i imali, prilagođeno vremenu.

Sijenci su bili uspešni, bogati, politički napredni, socijalno svesni. Uz to spori, nekako nepraktični, a u umetnosti tvrdoglavo "in stile bizantino", verni gotici i zlatnoj vizantijskoj pozadini, i to decenijama nakon što je Firenca otišla u Renesansu. Tako su pokazivali gospodstvo nad Firencom.

Miroljubivi nisu bili, što tada niko nije bio, s tim da su osvojeno koristili za dobrobit svih svojih građana, ne uske manjine. Freske u Sali geografskih karti (Mappamondo), najvećoj prostoriji Gradske palate/Palazzo publico publico bez ulepšavanja pokazuju sijenske trupe kako idu na Grosseto da susedima puste krv.

Do 1555. su Sijenci razvili tako jaki kolektivni identitet, da su pad pod firentinske nadvojvode Mediči, a preko njih i uključenje u Rimsko carstvo nemačkih imperatora, doživeli kao tektonsku katastrofu. Kao da se zemlja pocepala, da se više nikad ne sastavi. Kad današnji putnik-empat siđe s voza na skromne perone sijenske železničke stanice, prvo što čuje je šapat „nas se porobilo, nas se probilo...“.

U doba bez nacija, bez fiksnih teritorija, bez pravih država, u doba kad su carevi držali dvor dok im smeće i smrad ne postanu neizdrživi, pa išli da ga drže negde drugde, očaj Sijenaca nije bio ni primeren ni logičan. A opet je ostao stvaran, da i danas određuje karakter tog grada.

Gde ideš da plačeš kad izgubiš državu?

Taj trenutak 27. marta 1555. kad je sijenski governo kapitulirao pred snagama Toskanskog nadvojvodstva, nisu umetnički propratili savremenici. Na freskiranim zidovima Gradske palate nema mesta za poraze. U prvoj sali od ulaza se slavi ujedinjenje Italije pre jednog i po veka, koje su podneli sasvim dobro. Ali da ih poraze Firentinci, to nisu svarili ni danas. Kao što se vidi, svako ima svoj 27. mart.

Poraz je vizuelno predstavljen tek 1882, na slici Poslednji sati sijenske slobode“/slobode“/Le ultimeore della libertà senes. Autor monumentalnog platna, dva ipo sa skoro pet metara, je Pietro Aldi (1852-1888), slikar iz okoline Groseta, oblasti gde su Sijenci najviše osvajali. Odatle je jasno koliko je sijenski identitet bio zarazan. Kao atrakcija i pripadanje, ne kao kuga.

Na slici se vidi mali isečak Gradske palate na glavnom trgu. U prvom planu je kapela, zapravo minijaturna mermerna crkva u formi lođe, podizana nekoliko decenija u zahvalnost Mariji Majci Božjoj da je zaustavila kugu 1348. Kad se otvore veseli gradski vodiči, u njima stoji da se na tom mestu drži misa uoči Palia, čuvene konjske trke oko gradskog trga, one gde pobeđuju konji, ne jahači.

Aldi je „Kapelu pjacu“ naslikao u bojama braon pečenog okera i čadji, kao mesto neizrecivog očaja, poslednje sate pred poslednji poraz. Žena pred oltarom podiže ruke u molitvi, iza nje puzi muškarac u ogrtaču od zelenog baršuna. Sa leve strane prilika u crnom udara glavom u mermer. Dva vojnika u neverici sede na kamenoj klupi. Devojčicu s kikama, u uzrastu kad se teško zna razlika između slobode naroda i porobljavanja, iseklo u nogama. Iz pozadine desno, približava se grupa sa nosilima na kojima leži umirući vojnik.

Teško da ima slike u istoriji umetnosti koja širi tako temeljno odsustvo nade. Možda po emocijama dođu blizu platna sa Napoleonovim povlačenjem iz Moskve, na primer ona od Adolfa Nortena, Jana Helminskog ili Eduarda Švebaha. Ali tu je identifikacija otežana, osim za Francuze, jer se radi o poraženim osvajačima. Sijencima su osvajači ušli u kuću i slomili im duh, to je gore.

Ni poređenje sa platnom Uroša Predića Kosovka devojka (1919), koje simbolizuje najveći srpski poraz 1389, ne dostiže očaj sa Aldijeve slike. Ako se pogleda srodan pieta-motiv, gde jednom lepota devojka, drugi put starija žena pridržavaju glavu vojnika, opet bi se reklo da je kod Predića više nade. Srpski borac se naslanja na, uzdiže sa mrtvog turskog vojnika, znači protivnik je poražen. Znamo da nije, ali to je svejedno poruka nade, hoće jednom, ima dana, dolazi bolje. Pogotovo u kombinaciji sa drugom karakteristikom, da ga devojka poji vodom. Voda je život, ne nužno njegov lični, ali jezikom simbola život pokoljenja.

Na Aldijevoj slici vojnik leži na kamenu, šlem bačen pored. Figura koja ga drži, svejedno da li je supruga, majka ili alegorija slobode, ne pruža mu vodu. Ne daje mu ništa, ne garantuje ništa, osim da će biti tu dok ne umre. Uz sve ostalo, ta uslovno ženska figura upadljivo nosi Danteov nos i poluprofil. Pakao, tu nema nade.

U proveri istorijskih datuma čitalac će naći da su firentinske trupe ujahale u Sijenu u aprilu 1555. To je tačno. Aldijeva slika pokazuje datum u martu kada je doneta odluka da se kapitulira. Sijenske vlasti su tog dana odlučile da je situacija bezizlazna, da je neprijatelj nadmoćan, i da spreče dalje smrti, poslali ambasadora da ponudi kapitulaciju. S malo mašte se može reći, ona ležeća figura u ogrtaču od zelenog baršuna, to je ambasador.

Odatle očaj sijenskih građana, jer znaju šta dolazi. Odatle i naslov, Poslednji sati slobode. Firentinski osvajač još nije tu, potrajaće danima dok stigne, ali da će doći, to je izvesno.

Platno Pietra Alde nećete pronaći u Gradskoj palati, jer u njoj ima mesta samo za pobede. Videćete ga stotinak metara dalje prema katedrali, u Muzeju Santa Mario della Scala, bivšoj Bolnici Marije od Stepenica. Tamo zauzima dobar deo zida u jednoj pustoj, po dekoru zanemarenoj sali rezervisanoj za romantizam devetnaestog veka.

Upravo to je još jedan dramski momenat sa Aldijevog platna. Slikar za seting nije izabrao sijenski Duomo, katedralu, već Gradsku palatu. Sijenci nisu išli da plaču pred simbolima nebeske, već zemaljske moći. Bog im je bio siguran, toliko su mu verovali, iako su religiozno bili dosta mlaki, samo pazili da se ne primeti. Ali su grad izgubili, slobodu i ponos izgubili, to im je bilo mnogo gore. Zato kleče i guraju se pred minijaturnom crkvicom-lođom, jer ona plitko proviruje s fasade iza koje su stolovale vlade ljudi za ljude.

Bene comune: Sve za javno dobro

U vreme najveće političke i ekonomske moći, a to je prva polovina četrnaestog veka, Devetorica su naručila freskiranje sale u kojoj su se sastajali i koja se tako i zvala, Sala Devetorice. Bila im je potrebna kruna uspeha. Usput, i podsetnik da neće skrenuti sa puta dobre vladavine.

Angažovan je lokalni umetnik Ambrođo Lorenceti/Ambrogio Lorenzetti (1290 – 1348), koji je tri zida pokrio sa šest međusobno povezanih alegorijsko-narativnih scena. Centralni najuži zid zauzima Alegorija dobre vladavine. U gornjem registru, statično i dostojanstveno, sede personifikacije Pravde, Mira, Hrabrosti, Razuma, Dobrote i Umerenosti, a između njih jedini muškarac, alegorija Sijene kao bene comune, dobre zajednice. Iznad Pravde lebdi Sapientija, Božja mudrost.

Tako su Devetorica ulazila u salu, kroz vrata ispod Dobre vladavine. Pravda i opomena su im sedele za vratom. Kada bi se rasporedili za stolom, pogled bi im se otvarao na dva duža zida. S desna, gledano prema Dobroj vladavini, ređale su se u logičnom sledu Efekti dobre vladavine u gradu, pa Efekti dobre vladavine na selu. Svi rade za život.

Na suprotnom zidu, s desna na levo, u nelogičnom sledu za naše kulture koje čitaju u obrnutom smeru, pokazana je Alegorija loše vladavine, u nastavku Efekti loše vladavine u gradu i Efekti loše vladavine na selu. Centralnu poziciju zauzima alegorija Tiranina, hibrid čoveka, vukodlaka i đavola, sa pobočnim personifikacijama Surovosti, Izdaje, Prevare, Besa, Svađe i Rata.

Freske s efektima loše vladavine su zastrašujuće. Bile bi i gore da nisu tako oštećene. Pitanje je zašto su u takvom stanju, da li zbog toga što su se izlizale od česte upotrebe, ili je falila motivacija za njihovo održavanje. I ono što je ostalo je dovoljno – sve se raspada i ruši, ništa se ne održava i ne popravlja. Jedina manufaktura je proizvodnja oružja. Zemlja leži neobrađena, životinje krepavaju, vlada glad. Dve vojske s dve strane marširaju jedna na drugu. Niko ne radi, osim za smrt.

„Buon“ i „mal governo“ Lorencetija su i danas magnet koji privlači na stotine turista dnevno. Nije greška reći da osim na osobuko, ljudi ekstra dolaze u Sijenu da vide dobru i lošu vladavinu, bez obzira kakvu imaju kod kuće. Stvar je samo u tome da taj likovni program ni umetnik ni Devetorica nisu tako zvali. Kako tačno, nije poznato. Dvesta godina kasnije je Vazari te freske zvao „Slike Mira i Rata“, što ima smisla. Kasnije interpretacije su „Poeme moralnog vaspitanja“.

Kad tačno su Lorencetijeve freske ne samo u slici nego i po imenu postale program političkih alegorija i posledica, nije poznato. Najbolje je tipovati na sredinu devetnaestog veka i rađanje istorije umetnosti kao akademske discipline. Imena odgovaraju projekcijama niza generacija, uključujući i današnje, koje sanjaju dobru vladavinu i nadaju se da ona neće skrenuti u lošu.

To su sijenski građani oplakivali u martu 1555, da gube izbor izmedju domaće dobre i domaće loše vladavine.

Graditelji protiv rušitelja

Svejedno da li u sekularnim institucijama ili sakralnim objektima, sijenski likovni programi otkrivaju nepobitni fokus: Na zidanje. Napredak se u Sijeni merio gradnjom. Ne u prvom planu kao arhitekture, već više tehnički, kao stvar konstrukcije, inžinjerstva, planova, skela, šestara i mistrije. Strast podizanja i održavanja kuća nije samo vezana za Sijenu, već za sve gradove i naselja koji su bili deo njene republike, kao San Djiminjano, ili Pienca.

To je priča koju pričaju Efekti dobre vladavine, gradnja. Svi žure, na selu se okopavaju njive, skuplja žito, gaje se ovce, vode se svinje na klanje. U gradu rade zanatlije, prave se cipele, nose se bale svile, brokata i vune, grupa lepotica, navodno Venerinih ćerki, igra na trgu. Iznad svega lebdi polet dobre gradnje, podižu se skele, okupljaju kamenoresci, drvoresci i zidari, a arhitekte zauzimaju poze da ih se prepozna u gužvi gradilišta.

Nekad bi neimari napravili dobro, ali nije imao ko da nastavi. Nije bilo nikog da održava, kao što pokazuje detalj iz Loše vladavine. Nekad su se graditelji uzdali u višu silu, na primer na poliptihu Svete Fine u Pinakoteci San Điminjana. Nadstrešnica na novoj zgradi se ruši, radnici padaju, ali se s neba spušta svetica Fina da ih uhvati.

Nekad su rušenje prihvatali sa rezignacijom, kao poniznost pred višom silom. Bog sruši, Bog podigne. Katedrala u San Điminjanu na čitavom levom zidu dugog broda pokazuje starozavetni fresko-ciklus. Na jednoj od slika vidi se kako Jahve za opkladu ruši Jovovu kuću i ubija mu decu. Po pisanim dokazima, opklada je bila sa Satanom, ali je mogla da bude i sa Tiraninom iz Loše vladavine.

Sudbina Jova ide dalje, kaže narativni ton freski. Daće Bog, iako ne više istu decu, ali možda bolju kuću.

Gradili su Sijenci s puno elana. Povremeno bi im se stvari rušile, ali su oni išli dalje, sve do marta 1555. Onda više nisu išli dalje, nego su se vrteli u krugu, što, s obzirom na lepotu Sijene, i nije tako loša sudbina, naprotiv.