Sajam savremene umetnosti u Beču: Umetnost za spas sveta

Ovde je za čitaoce RTS-a izdvojeno nekoliko autora iz Srednje Evrope čiji radovi ruše ili podržavaju najaktuelnije dispozitive savremene umetnosti.

Umetnost se menja. To da njeni proizvodi imaju karakter univerzalne robe, nekad je jedini kontinuitet sa umetnostima prošlih vremena.

Politika, tako prisutna u programima Sajma savremene umetnosti u Beču poslednje tri godine, povukla se u drugi plan. Sada scenom vladaju egzistencijalne teskobe, strah od kraja civilizacije i nagoveštaj društva bez morala. Na suprotnom kraju, i dobro je da ga ima, raširili su se veseli eskapizam i savremeni druidi.

Slučaj 1: Maja Bojanić i prabaka iz Bosne

Ovog puta su se na Sajmu pojavile i institucije, kao aukcijska kuća Doroteum, novopostavljeni Muzej bečkog akcionizma (fluksus/neo-dada) ili Fakultet primenjenih umetnosti.

Kod ovog poslednjeg je za čitaoce RTS-a od interesa sudelovanje mlade umetnice iz Slovenije Maje Bojanić, rođene 1997. u Ljubljani. Njen diplomski rad je omaž staroj Jugoslaviji, video-spomenar posvećen njenoj prabaki, bosanskoj Srpkinji.

Instalacija snimana pod infracrvenim svetlom nosi naslov „Tvoj je svet u kome ja nisam pozvana“/Yours is the world in which I move uninvited.

Sudbinu Majine prabake dele hiljade ljudi iz Srbije, Bosne i drugih krajeva nekadašnje Jugoslavije, koji su krajem osamdesetih i početkom devedesetih živeli u Sloveniji.

Opšta priča je poznata, s tim da se Bojanićeva sada fokusira na jednu porodičnu epizodu. Da bi lakše dobili pristanak građana za samostalnost 1991, vlasti u Ljubljani su obećale da će svima koji su se tu zatekli, bez obzira gde su rođeni, biti garantovano slovenačko državljanstvo.

U takvim situacijama se u evropskim javnostima često postavi pitanje, koliko dobronamerno, toliko ignorantsko, „pa šta su radili u Sloveniji?“. Odgovor da je to bila jedna država, da su ljudi išli za poslom i profesijom, da su zasnivali porodice i nastanjivali se na čitavoj teritoriji, često dođe kao iznenađenje.

Tada, 1991. godine, iz vizure novih vlasti prioritet je bio da se građani umire kako državna tranzicija neće menjati njihov status. Posle postizanja samostalnosti, odjednom je bila druga priča. Hiljade ljudi iz drugih krajeva nestale Jugoslavije su preko noći izgubili službenu egzistenciju.

Postali su ljudi bez pasoša, bez državljanstva, bez identiteta, bez zapisa u službenim registrima. Takva sudbina je zadesila i neke članove Majine porodice. Sada je ona napravila diplomski rad u Beču i podigla ga kao spomenik prabaki „koja je dva puta prestala da postoji, jednom kad je izgubila građanska prava, drugi put kad je umrla“, kaže Bojanićeva.

Na ekranu se nazire kuhinja staromodnog tipa, kojom se neko kreće, čisti, sprema, ali je osoba vidljiva samo preko tragova koje ostavlja. Telo je nevidljivo, nestalo, po treći put: iz evidencije, iz života, sada i iz umetničke figuralnosti.

Prabaka ima ime, ali autorka ne želi da se ono spominje. Želi da ostane anonimno, da umetnost ne abolira državni greh nad nevinima. Lično ime bi popravilo potez tadašnjih vlasti, što praunuka Bojana ne želi, već svojom video-instalacijom insistira na lošoj savesti kolektiva.

Slučaj 2: Marko Đurđević i plave šume

Austrijska Galerija Gugging je došla sa dvojicom umetnika, čiji radovi stoje u svesnom i planiranom međugeneracijskom dijalogu.

Stariji je Leopold Strobl, rođen 1960. u Mistelbahu. Mlađi je Marko Đurđević, rođen pre 24 godine u Beču, od srpskih roditelja.

Đurđević je po svemu izuzetna pojava. Odrastao je u dečjem domu u Klosternojburgu pored Beča, u grupnom režimu, o trošku države, bez roditelja. Završio je grafičku školu. Kako je to u Austriji običaj sa pitomcima iz domova i sirotišta, država ga je sa 18 godina poslala u svet da se sam izdržava.

To Đurđević radi dosta dobro. U umetnosti je autodidakt, nekada bi se reklo „naivac“, ali danas „naivna umetnost“ označava jedno određeno strujanje u vremenu, ne i savremene pristupe umetnosti.

Koliko je njegov umetnički izražaj siguran i marketinški atraktivan, pokazuju nagrade koje je dobijao, još više činjenica da već ima profesionalnu galeriju koja ga prati.

Po standardu na tržištu umetnosti, nikada umetnik ne traži galeriju, jer one i ne odgovaraju na takve pokušaje za uspostavljanje poslovnog odnosa. Važi obrnuto pravilo, da galerije pronalaze i odabiraju umetnike.

U tom smislu je Markov uspeh već impresivan.

Od umetnika predstavljenih u ovom tekstu, on se jedini bavi čistim i klasičnim slikarstvom. Kao grafičar, radi i drvoreze, ali u trendu gde slikarstvo nestaje u korist objektivnijih umetnosti, dobro je spomenuti kojim putem je Marko krenuo, nostalgičnim.

U svom plavom ciklusu autor se bavi prirodom, šumskim pejzažima, ritovima i morskim obalama, uvek ispražnjenim od ljudi i okupanih ponoćno modrom bojom.

Sa Đurđevićevih slika posmatrača zapljuskuju emocije tuge, bola, smrti, usamljenog deteta, otpora i samoizlečenja.

Slučaj tri: Žolt Kovač, Nina Ivanović, vrhovi i blobovi

Žolt Kovač (Pančevo, 1975) i Nina Ivanović (Beograd, 1986) su najnovije akvizicije kragujevačko-beogradske galerije Rime.

Kod oboje se pokazuje već spomenuta karakteristika u galerijskim, sajamskim i kolekcionarskim trendovima, a to je otklon od klasičnog slikarstva ka eksperimentalnom objektu u različitim stepenima kontekstualizacije.

Nina radi sa žicom, koja ima trostruku ulogu – da u sebi zatvori i izoluje prostor, da citira istorijsko-umetničko nasleđe čiste linije, i na kraju, da reprezentuje sasvim realne topografije.

Čitav jedan zid na štandu Rime u Beču pokazivao je planinske vrhove Midžor, Babin zub i nekoliko durmitorskih špiceva. Durmitor se prvi rasprodao.

Kovač takođe obuhvata prostor na svojim slikama-objektima, iako je bliže od Nine dispozitivu ravne slike. On je čovek izrastao oko deteta, homo puer za koga je umetnost polje slobode.

Ironija i samoironija, humor, prazno vreme i kreativna dokolica, pompa umetnosti i demistifikacija umetničkog procesa, sve se to okupilo na Kovačevim „Glupim slikama“. To je naziv koji je dao ciklusu veselih „blobova“, kolorističkih mrlja i ameba raspoređenih na nosačima od aluminijuma.

Ne manjka ni strogosti na Kovačevim pločama i platnima, nastalim u kombinaciji sprejne farbe, ulja i akrila. Blobovi su otisci takozvanog „blobizma“ u arhitekturi, kompjuterski generisanog biomorfizma u zgradama jednog Frenka Gerija, Pitera Kuka ili Jana Kaplickog.

Ništa nije tako veselo i moderno kao postmoderna, što je spoznaja kojom vladaju i Ivanovićeva i Kovač.

Slučaj četiri: Igor Dobrovolski, Liza Libenko, crna paprat pod mesečinom

Galerija Karpučina iz Praga je imala originalan način da preseče protrčavanje sajmom. Odmah na ulazu njihovog štanda je sedela, poluležala, ženska figura u prirodnoj veličini, glave deformisane plodovima zemlje.

Automatska reakcija je šok, pogotovo kad se gleda u brzini. Reč je o skulpturi od plastike, drveta i tekstila poljskog umetnika Igora Dobrovolskog (r. 1987, Jelenja gora/Vroclav). Ako se preskoči barijera psihološkog sindroma „neobične doline“/uncanny valley, gde objekti deluju tim zastrašujuće što su sličniji živim ljudima, dolazi se do staloženijih tumačenja autorovog opusa.

Skulpture Dobrovolskog imaju za cilj da probude humanističku i humanu agendu u umetnostima. One bave pitanjima sistemske nepravde, raspodele bogatstva, zanemarenih siromašnih i, kao i mladi Marko Đurđević u slikarstvu, varljivošću sećanja.

Slike-objekti Lize Libenko (r. 1996, Prag), još jedne umetnice sa štanda Karpučine, nude melanholiju i dekadenciju kao tačke za identifikaciju savremenosti.

Kod nje priroda nije intervencija koja prekida čovekovu egzistenciju, već tajanstveno i magično svojstvo koje se otvara pogledu tek pod punim mesecom.

Iz ravnine platna probija se šiblje i žbunje. Noć je ravna, biljke imaju volumen. One su hibridno oblikovane imitacije realno postojećih halucinogenih, otrovnih i medicinskih biljaka.

Beladona, bunika, tatula/kužnjak, paprati i cvetovi ambivalentne namene, svi oni izbijaju iz noćnih pejzaža i ruše se preko formata slike na zidu.

Objekti Libenkove imaju nečeg oslobađajućeg. One su reprezentacije čovečanstva koje je obavilo sve evoluciono zadate poslove, i sada mirno može da čeka dolazak apokalipse.

Slučaj pet: Veseli ljudi Danijela Francela

Galerija Ricuto iz Palerma predstavila je u Beču radove Danijela Francele, godište 1978. Francela je rođen u Palermu, od 2019. je profesor skulpture na sicilijanskoj Akademiji umetnosti.

Kao i galerija koja ga zastupa, Francela ima uske veze sa Diseldorfom. To je još jedan primer za aktuelni trend gde galerijske politike identitetski povezuju zemlje Srednje Evrope više nego EU politike.

Autor stvara objekte hibridnog materijaliteta, koristeći lateks, terakotu, keramiku, smolu i cemente. Kada nastupa kao slikar, proizvodi staro na nov način, digitalne freske.

U Beču je Francela predstavljen sa grupom keramičkih „ljudi“ veličine baštenskih patuljaka. Figure dolaze iz različitih naracija i ne dele priču, samo postolje.

To automatski identifikuje glavne elemente njegove umetnosti, koja, jedina od ovde izabranih autora, dolazi iz konstruktivističke paradigme. Znakovi koje autor koristi su izolovani i semantički otvoreni. Kad simboli silom umetničke intervencije postanu inokosni, onda se u daljoj upotrebi pojavljuju kao jezik.

Grupa keramičkih figurina pokazana na sajmu je ilustracija takvog stila. Na prvi pogled vide se veseli ljudi koji se zabavljaju. Na drugi, reklo bi se da njihove priče imaju veze s nasiljem.

Moguće je i jedno i drugo. Pitanje je samo u kom momentu će neko prestati da gleda, kad vidi veselje, ili kad vidi pretnju.