„Beogradski spomenarnik" je riznica istorijskih priča, a može biti još bogatiji

Neda Kovačević popisuje i opisuje u svojim knjigama spomenike, spomen-ploče i fasadne skulpture više od jedne decenije.

„U ovakvom obimu je, pre mene, postojao samo spisak Zavoda za zaštitu spomenika, a ja sam, da kažem, dopunila taj spisak i fotografisala sve, tako da knjiga trećeg Beogradskog spomenarnika, fasadna skulptura u Beogradu - sadrži 700 adresa koje sam odabrala", rekla je u Beogradskoj hronici Neda Kovačević.

Kaže da je dodavala podatke, kada ih je imala, o tome kada je zgrada zidana, ko je arhitekta, okolnosti nastanka spomenika...

„Stvar u fasadama je u tome što su jako stare i dugo se nisu obnavljale. Većina tih zgrada je iz vremena između dva rata pa i starija. Tek u poslednje vreme su počele da se intenzivnije obnavljaju", kaže Kovačevićeva.

Osim zanimljivih priča o načinima postavljanja spomenika, ima i onih o njihovom - nestajanju.

Kovačevićeva navodi da ima više razloga za to, među kojima su i ratne okolnosti: „Za vreme okupacija, u Prvom i Drugom svetskom ratu, okupatori su jednostavno uklanjali spomenike i najpoznatiji primer je Spomenik Karađorđu, koji je bio u Kalemegdanu u parku 1913. godine postavljen, a 1916. Austrougari su ga uklonili i uništili. Sada je na tom mestu Spomenik zahvalnosti Francuskoj."

Za nastavak svog specifičnog istraživačkog rada, koji pretače u knjige, za drugi tom, kako Neda Kovačević kaže, čeka neke spomenike koji treba da se podignu.

Govoreći o ličnostima koji zaslužuju spomenik u Beogradu ali ga nemaju, navodi Mihajla Pupina: „On ima nekoliko bista po gradu, ali su na vrlo nedostupnim mestima, dva su unutar ustanova. Pupin nema odgovarajući monumentalni spomenik koji apsolutno zaslužuje."

Postoje vredni spomenici unutar ustanova koji zaslužuju posebnu pažnju, a među njima je i onaj u Zgradi Patrijaršije Srpske pravoslavne crkve pod imenom Pomirenje, Đoke Jovanovića, na kome su zajedno prikazani knjaz Miloš i Karađorđe.

„Taj spomenik je još 1904. godine naručio Marko Stojanović, tada viceguverner Narodne banke i fotograf amater, da taj spomenik bude ispred njegove kuće. Njegova kuća je današnja Likovna akademija, na kraju Knez Mihailove ulice. Spomenik je Đoka napravio i bio je postavljen tamo, preko puta sada Gradske biblioteke, nekada hotela Srpska kruna. Spomenik je stajao tamo 1929, 1930. godine, a onda je neko, nema mnogo podataka, ali pretpostavlja se da je neko bio protiv tog spomenika, i valjda protiv pomirenja i svega, i onda je Srpska crkva uzela spomenik i odnela ga u Patrijaršiju. Dobila sam blagoslov patrijarha, fotografisala spomenik i uvrstila u knjigu", ispričala je jednu od svojih zanimljivih priča Neda Kovačević.