„Vlast“ u Narodnom pozorištu: Rediteljski bućkuriš

Vlast je poslednja, nedovršena Nušićeva komedija. Tačnije, komad u začetku koji je smrt pisca pretekla jedva malo posle prvog čina. Otuda ovo nezavršeno delo može biti inspirativno, podsticajno i zahvalno za kreativne reditelje i dramaturge jer otvara različite mogućnosti dopisivanja, čitanja i učitavanja, kontekstualizacije i aktualizacije. To je, međutim, dvosekli mač, ali i nezahvalno iskušenje, kao što se i ispostavilo iz predstave reditelja Milana Neškovića.

U nepuna dva napisana čina likovi i njihovi karakteri su tek skicirani. Može se naslutiti, ne samo iz naslova, da će u središtu oštrice Nušićevog pera opet biti njegova gotovo opsesivna tema: Vlast i kako je iskoristiti za lično bogaćenje i napredovanje, odnosno kako da se rodbina, prijatelji, komšije, slučajni poznanici i prolaznici okoriste od te vlasti.

Ništa novo i neobično, ni za Nušića ni za ono i ovo vreme: sve sluti na razvijanje i domaštavanje priče iz scene sa familijom u Ministarki. Da bi to eventualno nadogradili, da bi zaokružili i dopisali tek naznačene karaktere, potencijalne situacije i nezavršeni tekst, dramaturškinja Tijana Grumić i reditelj i adaptator Nešković posežu za motivima i scenama iz ranijih Nušićevih komedija.

Tu je famozna familija iz Ministarke, tu su neki daleki potomci likova iz Protekcije, neizbežni agitator Sreta Numera iz Narodnog poslanika, još nekoliko ne baš srećno dopisanih ili parafraziranih situacija, tačnije skečeva...itd, itd. Kao osnovni zaplet uzet je onaj iz Pokojnika, možda i najozbiljnije Nušićeve satire, završene godinu dana pre smrti i nezavršene Vlasti.

Ovako posmratana, kao celina i spisak želja i namera, predstava je bila na dobrom tragu tematizovanja izazovnog, aktuelnog pitanja: Kako su junaci Pokojnika došli na vlast i postali takozvana elita, odnosno kako se to danas radi.

Zaplet Pokojnika pružao je izgledne mogućnosti kontekstualizacije i aktualizacije: Krađa identiteta, lažna doktorska titula, uzurpacija imovine, sprega vlasti i kriminala, prodaja državnih i prirodnih resursa, u ovom slučaju vode...itd, itd. Ali, avaj! Ovi izgledni potencijali jedva svetle u mračnom tunelu u koji je, zahvaljujući reditelju i adaptatoru, zašla ova nesrećna, pogubljena predstava, da iz mračnog tunela estetičkih, poetičkih, stilskih i inih proizvoljnosti nikada ne izađe na svetlost dana i tako nađe put do svojih znatiželjnih gledalaca.

U galimatijasu i bućkurišu rediteljizma, žanrovskih proizvoljnosti, stilske aljkavosti, scenskih i značenjskih banalnosti, pogubila se i odlična glumačka podela koju bi neko, danas i ovde, u pozorištu samo poželeti mogao. Odlični glumci pritešnjeni su i uterani u prenaglašenu teatrlanost, viku i dreku, nebrušenu grotesku, ničim opravdanu karikaturalnost, lakrdiju i slepstik cirkusijadu, kao da su odista junaci nekog crtanog filma koji se na monitoru u dubini scene smenjuje s promotivnim, moderno dizajniranim spotom Budućnost je u vodi.

To što je vlast prikazana kao beskrupulozna i lopovluka nezasita, a opozicija markirana kroz lik jednog smušenog i nesposobnog čoveka, nota bene i svaka čast, ali kakve to veze ima s njegovim seksualnim opredeljenjem?! Da nije to, možda, Nešković politički korektan kroz političku nekorektnost? Kakve uopšte veze sa spregom vlasti i kriminala, krađom i otimačinom, trgovinom prirodnim i državnim resursima, protekcijama ili nepotizmom ima ovom reditelju omiljeni, uvek prenaglašeni, neukusni seksizam preispoljen tokom cele ove predstave, ali i nekih prethodnih?!

Režija Milana Neškovića ovde najviše podseća na deo scenografije koji dominira desnim delom scene, na nekakvu staklenu sobu u kojoj je, bez ikakvog reda i smisla, nabacan i nagomilan raznorodan stilski nameštaj. To mu dođe nešto kao eklekticizam na „neškovićevski način“.