Japanski kimono – svila koja pripoveda o ženi, ljudskim nadama, prirodi i društvu

Reč „kimono“ znači jednostavno „odevni predmet“, što govori o sveprisutnosti te svilene nošnje u životu ljudi predmodernog Japana. Mada se ona, striktno govoreći, odnosi i na tradicionalnu mušku odeću, s obzirom da su se gospoda u Zemlji izlazećeg Sunca ranije i u većoj meri od dama odrekla nošenja domaćih odevnih predmeta i prešla na upotrebu zapadnjačke garderobe, kimono je danas, naročito za strance, skoro u potpunosti sinonim za tradicionalnu toaletu žena u Japanu.

Jedan od najprepoznatljivijih simbola dalekoistočne carevine, ženski kimono je sve do Drugog svetskog rata nošen svakodnevno, ali je nakon te velike političke, vojne i kulturne prekretnice u istoriji Japana počeo da se povlači pred zapadnjačkom odećom u određene, relativno ograničene niše, kao što je korišćenje prilikom značajnih životnih događaja i ceremonija koje ih obeležavaju, poput proslave punoletstva, venčanja i sahrana.

Pored te, može se reći, ritualne upotrebe, kimono se danas nosi i kada žene praktikuju ili prisustvuju tradicionalnim domaćim kulturnim događajima poput čajne ceremonije, pravljenja i izlaganja cvetnih aranžmana ikebane, ili prilikom posete predstavama starih japanskih pozorišnih formi kao što su kabuki, no i bunraku. U tim prilikama kimono služi kao posrednik koji omogućava poistovećenje s prohujalim vremenima, kao i estetsko i duhovno stapanje s činom umetničkog stvaranja. Japanke se danas, takođe, ponekad odevaju u kimona kada žele da se urede za neku svečanu večeru ili prijem.

Kimono je i neizostavni deo imidža upravnica skupljih noćnih klubova u kojima žene u večernjim haljinama muškarcima toče piće i naplaćaju vreme za intimni razgovor, a koje, kao zrelije gospođe koje vode brigu o mladim radnicama, od milošte zovu „mama“.

Bogata simbolika i društvena funkcija

Ženski kimono košta od nekoliko stotina do gotovo deset hiljada dolara zavisno od količine truda i vremena koji se uloži u šivenje i bojenje svile i izradu likovnih kompozicija na njoj.

Vrednija kimona prenose se s generacije na generaciju i mogu biti u porodici i po stotinu i više godina. U tom smislu, kimona često imaju veliku emotivnu važnost za vlasnice, kao uspomena i vrsta fizičke veze sa preminulom majkom ili bakom. Ona u savremenim uslovima, u moru zapadnjačkih uticaja, znače puno i u pogledu očuvanja japanskog kulturnog i nacionalnog indentiteta.

Kada su u pitanju ženska kimona, postoji više nivoa formalnosti, od neobaveznog, preko polu-formalnog do izrazito svečanog, a u izbor tipa, boje i likovnih motiva ulaže se puno pažnje i obzira, pri čemu su bitni faktori prigoda, odnosno, društvena situacija, i godišnje doba.

Na primer, prilikom tradicionalnih proslava koje se održavaju kada deca pune tri, pet, odnosno sedam godina i oblače u posebno skrojenu, lepu, svečanu odeću, majke se odevaju u skromna jednobojna, kimona bez dezena kako se ne bi isticale i deci omogućile da budu u centru pažnje.

Slično tome, pri učešću u čajnoj ceremoniji, koju tradicionalno karakteriše suzdržanost i jednostavnost, obično se bira nenametljiv kimono bez likovnih ukrasa, kako bi se postigao sklad s tihim bojama čajnih posuda koje je pripremio domaćin i skromnim, duhovnim prostornim okruženjem.

Pri prvom odlasku u šinto svetilište po rođenju prinove, kada se o tom radosnom događaju obaveštava lokalno božanstvo i njemu, uz zahvalnost, upućuje molba da dete zaštiti, često se oblači kimono sa motivima bora i bambusovog lišća, te cvetovima šljive, jer se te biljke smatraju trajnim i otpornim na zimu, zbog čega simbolizuju postojanost, principijelnost i snagu, te, veruje se, prizivaju blagodet i dugovečnost.

Ako je dete muško, majka često bira kimona na kojima su oslikani jastreb, zmaj ili samurajski oklop, čime se izražava želja da ono bude inteligentno, hrabro i uspešno. Jastreb, na primer, ima oštar pogled koji mu omogućava da iz velike daljine uoči i najmanji pokret, kao i snažne kandže kojima može da zgrabi i poveći plen, pa se njegovim odabirom, simbolično, iskazuje nada da će sin imati moć da prozre suštinu stvari i jasnim pogledom u budućnost predvidi događaje, te da će u životu uspeti da prigrabi sreću i uspeh.

U slučaju da u naručju imaju devojčicu, majke se često opredeljuju za cvetne dezene i slike zvončića, čime se ćerki želi osigurati život ispunjen radošću i srećom, odnosno, dobro zdravlje i bezbednost, jer zvuk zvona, veruje se, odbija zveri i zle duhove, te priziva božanstva koja pružaju zaštitu od nesreća.

Kimono čak, može i da prenese čestitke i lepe želje i tako praktično posluži kao sredstvo neverbalne komunikacije. Kada se, recimo, po ugledu na stari kineski običaj, prisustvuje proslavi posebno važnog 77. ili 88. rođendana, prikladno je i ukusno odenuti se u kimono sa motivom ždrala, jer je ta ptica simbol dugovečnosti – tim činom domaćinu se prenosi želja da još dugo poživi.

Štaviše, žene u Japanu su u prošlosti odmahujući širokim rukavom kimona u stranu muškarcima stavljale na znanje da odbijaju njihovo udvaranje – običaj koji je ušao u jezik, pa se i danas odbaciti partnera raskidom veze bukvalno kaže „odmahnuti nekoga“. Blaži pokret rukom napred-nazad značio je pristanak.

Boje kimona, kao i likovni detalji na njima, odražavaju promene u prirodi, pa je jedan od ciljeva u odabiru tog tradicionalnog odevnog predmeta usaglasiti se s godišnjim dobom (po starom kineskom lunarnom kalendaru), odnosno, postići harmoniju s prirodnom sredinom.

Tako se u zimu oblače kimona koje krase snežni i kameni pejsaži, borovi, ali i cvetni motivi poput kamelije ili šljivinog behara, koji izražavaju žudnju za dolaskom proleća. Ono, na svilu kimona, između ostalog, donese grane s pupoljcima, trešnjin cvet i leptire. U leto, površinu te nošnje koja je stara koliko i istorija Japanskog arhipelaga pokriju visterija i iris, ribe i vodni motivi poput potoka i morskih talasa, dok je u jesen zauzmu hrizantema, žuto i crveno lišće ili mesečina.

Dostojanstvo i prefinjenost kao ideal ženstvenosti

Vekovima slojevitost, dužina i obrasci kimona ukazivali su na klasne i statusne razlike. I mada u Japanu više nema dvorskih plemića i vlastele, i danas postoje razlike u izgledu i boji kimona koje nose udate i žene bez supružnika.

Kimona namenjena neudatim ženama imaju široke rukave koji padaju gotovo do kolena, te umeju da budu vrlo jarkih boja i nakrcana mnoštvom likovnih motiva, dok gospođe po pravilu nose manje upadljiva ostvarenja užih rukava i prigušenijih boja.

Istorijski gledano, (opšti) društveni položaj žene uticao je i na dužinu kimona – u prošlosti on je bio toliko dug da se vukao po zemlji, ali je s početkom modernizacije, krajem XIX veka i uključenjem žena u industrijsku proizvodnju, naročito u tekstilnim fabrikama, skraćen, kako bi olakšao kretanje i rad.

Renesansa odbačenog relikta prošlosti

S intenziviranjem upliva zapadne kulture i načina razmišljanja, posebno nakon Drugog svetskog rata, u Japanu se razvila ideja da je kimono kabasti relikt prošlosti koji treba odbaciti u korist udobnije i praktičnije zapadnjačke odeće, koja se znatno brže i lakše oblači i pri tom ne zahteva pomoć drugih, kako je to slučaj s kimonom.

Mada su devojčice u školama, studentkinje na univerzitetima i radnice u preduzećima i javnim službama, ostavile svoja kimona u kući, odenuvši uniforme, odela i radne kombinezone u zapadnjačkom stilu, ta negativna percepcija je vremenom ipak prevladana pa poslednjih godina kimono ponovo postaje sve vidniji na ulicama i sve popularniji među mladim ženama.

One sada, recimo, sve više uživaju u tome da iznajme kimono tokom izleta ili putovanja i onda u njemu poziraju pred šinto svetilištima, budističkim hramovima, starim zamkovima i čajdžinicama.

I danas, kada su sve češća kimona koja teže originalnosti i novitetima i stoga eksperimentišu u dizajnu, koloritu ili oblikovanju pojasa, pri tom se udaljavajući od tradicionalnih uzora, ideal ženstvenosti koji kimono podržava i oblikuje ostaje relativno stabilan.

On, naime, nikada nije bio namenjen tome da učini ženu telesno privlačnom i zavodljivom, da istakne njene atribute, već da joj pomogne da izgleda lepo, dostojanstveno i prefinjeno – osnovni dizajn kimona nalaže sitne korake i pravo držanje tela, a kada je ponašanje u pitanju, pravila etikecije diktiraju tiši govor i uzdržanu gestikulaciju prilikom njegovog nošenja, što sve doprinosi utisku plemenite ženstvenosti, gracioznosti i pristojnosti.