Šta nam danas znači Crnjanski i šta smo mu dužni

Kako je Miloš Crnjanski, kako mi jednom reče profesor Jerkov, sa Andrićem književna mera celog jednog veka i kako i dalje u Srbiji ne postoji muzejski prostor u kome se o piscu može saznati i ono što se ne da pročitati ni između redova u njegovim delima odlučih da u ovom virtuelnom prostoru u novom veku ostavim trag i svoje promišljanje o književniku koji nam je „pevajući posle rata“ pokazao da se i posle velikih svetskih katastrofa život nastavljao.

A u vreme pandemije baš takvi putokazi su nam potrebni. Pored toga, dela Miloša Crnjanskog i Ive Andrića baš ove zime, kada je skoro nemoguće dušu razgaliti na dobrom koncertu ili u pozorištu biće nam dobar svetionik i odlična duševna hrana.

Upravo posle prvog svetskog rata objavljena je pesnička zbirka Lirika Itake, a knjiga Itaka i komentari 1959. godine i u njoj je uz pesnik „prokomentarisao“ 21 pesmu iz svoje prve zbirke i uz pesničko „vjerju“ poezija i proza kazuju i mnogo toga što o Crnjanskom nije nigde rečeno.

Itaku i komentare je pisao četiri decenije posle pojave prve pesničke zbirke. Od naslova prve zbirke ostala je reč koja je simbol iz jednog od najvećih antičkih epova Odiseje. Ostalo je samo sećanje na trojanski rat.

Kako će za pola veka izgledati sećanje na ovaj današnji rat protiv nevidljivog neprijatelja, teško možemo da pretpostavimo. U vremenu u kome svoja promišljanja o aktuelnom trenutku svako može odmah da objavi na društvenim mrežama i odmah da dobije komentare napisanog, čitanje poezije nastale pre jednog veka, i autorovih komentara nastalih nekoliko decenija posle podseća nas da iz velikih iskušenja i susreta sa velikom patnjom nastaju i velika dela.

Pa bi tako bilo dobro da, umesto da strahujemo od toga kako će izgledati svet posle pandemije i da li nas čeka ekonomska kriza, verujemo da nam najtalentovaniji spremaju velika i lepa iznenađenja u literaturi, teatru, na filmskom platnu...

U kojoj god formi da se stvaraoci opredele da uobliče svoje ideje, zapažanja i promišljanja o borbi sa virusom Crnjanski je dobar uzor za kreiranje novog i lepog u lošim vremenima. U formalnom smislu on je prevazilazio granice žanra, rušio stare i uspostavljao nove sintaksičke odnose, poetizovao prozy i prozaizovao poeziju. U sadržinskom smislu rat je jedna od glavnih tema njegovih dela, pa i komentara, i najčešća inspiracija.

U komentarima pisac nas, pišući o svojim ratnim dogodovštinama, sporadično informiše i kako je nastajao njegov roman Dnevnik o Čarnojeviću. Događaji opisani u komentarima prepliću se sa doživljajima junaka dnevnika, pa nas Crnjanski, pošto ispriča kako je dobio dijagnozu tuberkuloze, obaveštava:„Otuda tuberkuloza kod junaka romana Dnevnik o Čarnojeviću“.

Vek kasnije, čitaocu tuberkuloza nije tako strašna, kao što je bila u trenutku kada ju je veliki pisac preležao i o njoj pisao, ipak može se naći paralela sa našim danima i kovidom, a za optimistične čitaoce, i dela i život Crnjanskog, mogu biti svetli putokazi.

Kada je reč o njegovom životu, ne postoji jedinstveno mesto na kome se može saznati i videti i ono što nije napisao i, čini se, da se Beograd nije na pravi način i do kraja odužio velikom piscu. U pravljenju muzejske postavke našu prestonicu je pretekao italijanski gradić San Vito al Taljamento.

Ipak i proza i poezija, svakoga ko želi da pandemijsku stvarnost oplemeni jedinstvenim stihovima i rečenicama čekaju na policama knjižara i biblioteka.