In memoriam: Ivan Ivanji

Sa imperesivnom biografijom, kao svedok istorije, ne retko njen učesnik, pisac sa blizu 200 bibliografskih jedinica, 26 romana, tri zbrike pripovedaka, poezije, nekoliko drama i knjiga za decu. Sa nepoznatim brojem ličnih poznanstava sa velikim državnicima I piscima, Ivan Ivanjin bio ličnost koja je obeležila jednu epohu i samouvereno hodala novim 21. vekom.

Rođen u Zrenjaninu u jevrejskoj lekarskoj porodici preživeo je nacističke koncentracione logore Aušvic i Buhenvald, o čemu je pisao, kao, kako je ironično govorio „o svom lepo životu u paklu”.

Od prve pesničke zbirke Živeću zauvek, do svojih poslednjih naslova, govorio je o promenama u društvu i u pojedincu, o tome kako se gube iluzije. O njegovim romanima govorili su najugledniji evropski kritičari.

Svoj poslednji dan života proveo je sa previše simbolike. Otvorio je Muzej prinudnog rada u Vajmaru, otišao u Hitlerov omiljeni hotel gde je fireru u inat voleo da odseda. Legao u krevet i zaspao zauvek na Dan pobede nad fašizmom u 96. godini u gradu u koji su ga nacisti deportovali pre tačno 80 godina sa namerom da ga ubiju.

I uspeo je u tom svom danu da odobri i naslovnu stranicu novog romana Bilo jednom u Jugoslaviji.

Skiciranje portreta Ivana Ivanjija mogućnost je bezbrojnih varijanti, međutim postojale su konstante: bio je šarmantno iskren, ubitačno precizan i dostojanstven u kritici i prema sebi i prema drugima. I kao jedan od poslednjih živih svedoka vremena zla, neprestano je upozoravao na opasnosti zaborava.