Antologijski primeri međuratne arhitekture u Zbirci Muzeja nauke i tehnike

Zbirka arhitekture i graditeljstva Muzeja nauke i tehnike osnovana je 1991. godine, na inicijativu akademika Aleksandra Despića i Vojislava Koraća, sa ciljem da prikuplja, štiti i publikuje građu i kulturna dobra iz oblasti arhitekture, urbanizma i graditeljstva.

„U okviru bogate zbirke postoje i projekti nekih od najvažnijih arhitekata međuratnog perioda – Branislava Kojića, Milana Zlokovića, jednih od osnivača čuvene grupe arhitekata modernog pravca, zatim Miladina Prljevića, Aleksandra Đorđevića, Grigorija Samojlova i drugih. Postoje sačuvani kompletni projekti - od konkursa, prve idejne skice do konačne realizacije. Izuzetno su zanimljive fotografije iz vremena izgradnje objekata. Sami smo svedoci da se Beograd menja, mnogi objekti su ili promenili svoj originalni izgled, ili nažalost više ne postoje, tako da su te fotografije i planovi jedino svedočanstvo o njihovom originalnom izgledu ili nekada o postojanju“, navodi dr Snežena Toševa, muzejska savetnica Muzeja nauke i tehnike.

Od ratom razorene varoši Beograd je stasavao u modernu evropsku prestonicu. Tridesetih godina prošlog veka Beograd dobija nova naselja, moderne zgrade i vile, a u pogledu stila konačno se priklanja postulatima evropske moderne arhitekture.

U Zbirci arhitekture i graditeljstva Muzeja nauke i tehnike sačuvani su mnogi projekti stambene arhitekture, različitih poetika, stilova i kvaliteta, a najčešće se vezuju za neke od najznačajnijih ličnosti koje su obeležile razvoj međuratnog Beograda. Takva je i kuća doktora Dragutina Đurića, u Prizrenskoj ulici, koju je projektovao akademik Branislav Kojić.

„Volim da istaknem da su se u toj kući na čudesan način susrela dva akademika. Naime, akademik Branislav Kojić koji je projektovao i akademik Ivo Andrić, koji je proveo ratne godine upravo u toj stambenoj zgradi i u njoj napisao neke od svojih najznačajnijih dela. Ovaj antologijski primer beogradske međuratne arhitekture izdvajaju balkoni okrenuti ka reci. Do tada su fasade okrenute ka reci bile neobrađene, prosto kao da su okretale leđa reci. Godine 1935. donet je građevinski pravilnik koji je zahtevao, odnosno, preporučivao estetsku obradu i fasade okrenute ka reci“, objašnjava Toševa.

„Drugi projekat koji je takođe antologijski primer međuratne arhitekture, to je kuća projektovana za industrijalca Dragoljuba Šterića, jednog od osnivača fabrike aviona 'Zmaj' u Zemunu. Reč je o raskošnoj vili koju je projektovao arhitekta Milan Zloković, jedan od najznačajnijih pobornika moderne arhitekture. Značajno je što je u našoj zbirci sačuvana ta maketa iz vremena izgradnje“, napominje muzejska savetnica Muzeja nauke i tehnike.

Interesovanje za modernu dekorativnost i novu poetiku unela je izložba u Parizu 1925. godine. U cilju stvaranja totalnog umetničkog dela zahtevana je saradnja arhitekata, vajara, slikara, primenjenih umetnika i zanatlija.

„Vrlo je zanimljiva i živopisna kuća koju je projektovao Aleksandar Deroko, u Temišvarskoj ulici, sa rustično obrađenom fasadom, sa kamenom, tremom, sunčanim satom, što čitavom objektu daje romantični izgled. Objekat je zapravo inspirisan narodnim graditeljstvom i srednjovekovnom arhitekturom, što je bilo potpuno u skladu sa osnovnim interesovanjima Aleksandra Deroka koji je taj period istraživao i predavao na Arhitektonskom fakultetu. Značajno je što je on zapravo uradio ‘total dizajn’ ove kuće – sem eskterijera, uradio je i sve detalje enterijera, što je bio čest slučaj u arhitekturi“, kaže dr Snežena Toševa, muzejska savetnica Muzeja nauke i tehnike.