Pozorište u 2023. godini: Svest, savest i posledice

Najbolja predstava koju sam gledao 2023. godine, i jedna od najboljih koje sam video u proteklih pet i više godina, nije ni producirana, ni odigrana u Srbiji. Gledao sam je u Budimpešti (oktobra meseca prošle godine) na Festivalu MITEM.

Bila je to predstava na kojoj je prikazan Šekspirov Hamlet u formi savremenog plesa-performansa, u produkciji Nacionalnog pozorišta Košice, iz Slovačke.

Najjednostavnije rečeno: izvanredna predstava. Plodonosna saradnja, razumevanje i sinergija celog autorskog tima: reditelja, koreografa, kompozitora, scenografa, kostimografa i izvođača, naravno. Za ovaj spektakl angažovan je skoro ceo baletski ansambl Nacionalnog pozorišta iz Košica.

U predstavi nema skoro ni reči teksta, osim nekoliko poznatih replika koje se titluju, poput one „Biti ili ne biti“, a sve je tako jasno, pitko i razumljivo, čak i onima koji eventualno ne znaju priču ove Šekspirove drame. Izuzetno kreativno, značenjima prenapregnuto čitanje teksta i prevođenje u drugi scenski izraz od kojeg, bukvalno, zastaje dah.

U tu svrhu su reditelj Ondrej Šot i saradnica na scenariju Zuzana Mistrikova donekle dramaturški prekomponovali Šekspirov narativ o danskom kraljeviću, izbegavajući linearni tok radnje kao u originalnom predlošku, ali su zadržali sve elemente Šekspirovog zapleta.

Scenografija Juraja Fabrija, koja se osniva na kosim i kotrljajućim platformama, sa kružnicom kao osnovnim znakom ponavljanja istorije, i muzička dramaturgija u kojoj se osim klasične i mestimično renesansne muzike, uglavnom koriste partiture poznatog britanskog kompozitora Maksa Rihtera, uz do tančina promišljenu režiju i briljantnu izvođaču tehniku celog ansambla, učinili su od ove predstave vrhunski događaj koji ću dugo, dugo pamtiti kao vrhunaravni primer savremene izvođačke prakse.

Adrenalin koji je u meni podigla i uskomešala ova izvedba koja traje nepuna dva sata, a koji me je adrenalin držao do duboko u noć i duže, mogu jedino da uporedim s adrenalinom koji me podiže i drži na nogama dok vozim veleslalom na nekoj od meni omiljenih staza na Alpima.

Domaća produkcija

Bez apsolutnog i neprikosnovenog uvida u pozorišnu produkciju u Srbiji (mislim da je nema niko od poštovanih koleginica i kolega, ali ne tvrdim), čemu nije razlog ni moja lenjost ni nezainteresovanost, ali još uvek vrlo dobro obavešten, izdvajam sledeće predstave.

– Tadeuš Slobođanek, Naš razred, režija, adaptacija i izbor muzike Tatjana Mandić Rigonat, Narodno pozorište u Beogradu

Promišljana i nenametljiva režija fokusira i apostrofira ključna tematska čvorišta dramskog predloška, uz diskretnu aktualizaciju i rekontekstualizaciju na koju referiraju odabrani songovi i horske pesme.

Suverena, kolektivna igra celog ansambla uglavnom mladih glumica i glumaca koji sa scene zrače izuzetnom energijom, sinergijom, posvećenošću, uigranošću i istančanom empatijom za dramu i tragediju likova koje tumače.

Predstava koja je, nakon mučnih i tragičnih događaja u Beogradu i Srbiji maja 2023. godine, dobila nove konotacije i upozoravajuća značenja, a da njih nije računala na premijeri.

– Slobodan Selenić, Očevi i oci, režija Veljko Mićunović, dramatizacija Kata Đarmati,  Narodno pozorište u Beogradu

Autorka dramatizacije prepoznaje, izdvaja i u tekstualni predložak smešta osnovne tematske i značenjske rukavce epski raspričanog romana dajući im potentnu, polifonijsku dramsku formu.

Na tom tragu, baštineći iskustva postdramskog pozorišta, sa likovima koji i delaju i pripovedaju, reditelj radnju smešta u neku vrstu amfiteatra u kome svi likovi – svako na svoj način, iz svog iskustva i nasleđa, obrazovanja i uverenja – raspravljaju i polemišu o kulturološkim susretima, pretapanjima i preplitanjima, nesuglasicama i sukobima, pođednako kao i o nacionalnim, verskim i generacijskim isključivostima.

– Sofokle, Edip, režija Vito Taufer, Jugoslovensko dramsko pozorište

Potencirajući trilerski zaplet Sofoklove tragedije, baštineći filmski postupak prvog, drugog i trećeg plana, podjednako kao i estetiku film noara, reditelj aktualizuje klasično delo antičke dramske književnosti domišljato ga smeštajući u imaginarnu balkansku krčmu, čime referira na kafanu kao na neku vrstu savremene agore, dok horske deonice prepušta nekom Balkan-karasevdah orkestru koji komentariše i podupire radnju, podjednako kao i dileme i patnje glavnih likova.

Predstavu nose tumači glavnih uloga, ali i takozvani epizodisti, od kojih neki sve vreme igraju s vrlo malo teksta i replika.

Florijan Zeler, Otac, režija Paolo Mađeli, Atelje 212

Svet, život i svakodnevicu viđene iz perspektive dementne osobe dramski potresno i plastično, psihološki uverljivo i suvereno donosi na scenu Vojislav Voja Brajović u ulozi Oca. On to čini u potpunosti razumevajući lik koji tumači, bez glumačke (zanatske) patetike iskusnog barda koja bi se, eventualno, mogla osloniti na iznuđena saosećanja i razumevanje publike.

Tercira mu odlična Hana Selimović u ulozi Ćerke, uspevajući da iskaže onu vrstu empatije za Drugog (makar ponekad i nervozno, jer i to je tako ljudski i razumljivo), i ne samo zato što je u pitanju njen otac.

Empatija i razumevanje za Drugog, naime, odavno su proterani sa ovoga sveta. Sve jedno da li je reč o odnosima između roditelja i dece, kolega i koleginica na poslu, među dugogodišnjim prijateljima ili komšijama. Da nije nekih nedovoljno razumljivih i nedovoljno primerenih rediteljskih postupaka ova bi predstava zavredela i malo više mesto na ovoj, subjektivnoj, listi.

Sasvim je moguće da bi na ovoj listi, među prvih pet, bar jedno mesto zavredela i zauzela i neka predstava Beogradskog dramskog pozorišta. Ali, zahvaljujući zluopotrebi službenog položaja od strane direktora ovog pozorišta, pozorišni kritičar RTS-a je već četvrtu godinu obrisan sa protokolarne liste pozorišnih kritičara koji pohode BDP.

Istina je i to da sam neke od predstava u produkciji ovog pozorišta gledao na festivalima, istina je i to da je Redakcija za kulturu RTS-a ponudila da mi kupuje ulaznice za predstave BDP, ali o njihovim produkcijama, za vakta ovog direktora, ne želim da pišem iz principijelnih razloga.

Naime, posle nasilnog i arogantnog čina direktora BDP, svakako neutemeljenog na profesionalnim kriterijumima, svaki moj (eventualni) komentar predstava ovog pozorišta, negativan ili pozitivan, mogao bi biti pogrešno protumačen.