Od Erosa do Tanatosa, samo je jedan korak ili jedan trenutak slabosti

Do kraja života upoznavaću ljude, a nikad ih upoznati neću; uvijek će me zbunjivati neobjašnjivošću svojih postupaka. Meša Selimović

Toliko toga, napisano je o ljubavi a da suština tog pojma ipak nije do kraja definisana. Šta ljubav može da proizvede u čoveku, i kako njen gubitak može da se manifestuje u ljudima. Nesumnjivo je da je velika ljubav kao po pravilu povezana sa velikom patnjom, a da je smisao ljubavi nepromeriv (izraz Anice Savić Rebac)

Mitskim ljubavnicima kao što su Tristan i Izloda, Romeo i Julija, Medžnun i Lejla, Omer i Merima, i drugima, svakako bi trebalo dodati i imena Hasan (Rebac) i Anica (Savić Rebac). Njihova velika ljubav o kojoj se ipak nedvoljno izbliza zna (a postala je dao literarnog teksta Rebeke Vest), osim da je bila toliko velika da opstane uprkos otporima sredine, a naročito stoga što je smrću jednog od njih, Hasana Repca, uskoro usledila i svojevoljno izabrana smrt čuvene Anice Savić Rebac, i danas intrigira.

Ovde se za početak nameće nekoliko stvari za razmišljanje kao što su: odnos prema ljubavi, prema smrti, odnos prema sebi i prema Drugom.

Verovatno se nikada neće do kraja razrešiti dilema da li se čovek na samoubistvo odlučuje iz hrabrosti ili iz kukavičluka.

Jedno je izvesno, Anica Savić Rebac dopustila je sebi da bira između života, u koji nije svojevoljno došla (kao što i nije niko) i smrti u koju bi, da nije tog 7. oktobra 1953. iz pištolja povukla odlučujući potez, takođe u jednom trenutku otišla voljom neke nadnaravne sile koja o tome odlučuje.

Treba li joj zameriti na tom izboru, slobodi, kojom je odlučila da zaokruži svoj život? Ljubav je najplemenitija slabost uma, kaže Dryden. Dakle, izgleda da je podlegla toj slabosti, iako je njen um poznavao dubine antičke literature i filozofije i same vrhove evropske kulture koju je prevodila od detinjstva i stvarala.

Pitamo se: Kolika to treba da bude snaga ljubavi da bi se zbog nje ukinulo sopstveno biće?

Hasanova i Aničina je očito bila dovoljno jaka da bi ona gubitkom objekta ljubavi poželela i gubitak sopstva. Ili je u snažno uspostavljenoj sintezi dva ljubavlju spojena bića, individualno postojanje bilo potrveno celinom. Čini se da se nakon razbijanja te celine, koju je presekla Hasanova smrt, pokidala i Aničina veza sa samom sobom. Budući da su više od tri decenije činili skladnu i plodotvornu celinu u kojoj su se verovatno rasplinuli obrisi individualnosti Aničinog bića, i da je povratak na taj nivo bića bio nemoguć, te je, reklo bi se, radije izabrala da i u smrti bude celina sa Hasanom.

Možda je, za ovo sagledavanje stvari u istoj meri važan odnos i prema sebi, kao i prema Drugom.

Ako je Anica prednost dala tom Drugom koji je očito bio sav njen smisao, pitamo se, gde su koreni te slabe veze sa sobom u osnovi jedne snažne visoko obrazovane i produktivne žene. I to one koja je bila jedinica svojim roditeljima, jedinica po sudbinskoj datosti i individualista po opredeljenju što je potvrdila uspešnom karijerom.

Nikolaj Berđajev kaže da je Ljubav je bliže, intimnije, dublje povezana sa smrću nego sa rođenjem... Izgleda da je i ovde bilo tako.

Njihova velika ljubav o kojoj se nedovoljno izbliza zna, osim da je bila toliko velika da opstane uprkos otporima sredine iz verskih i ideoloških razloga, naročito stoga što je smrću jednog od njih, Hasana Repca, uskoro usledila i svojevoljno izabrana smrt, čuvene profesorke Beogradskog univerziteta, Anice Savić Rebac i danas zbunjuje. A bila je i literarno prijemčiva da čuvenoj Rebeki Vest posluži za roman u kojem je potenciran odnos dvoje bliskih supružnika (Memeda i Milice) i njihovi individualni kvaliteti.

No, možda taj životni siže ipak čeka da bude napisan jedan pravi roman o ljubavi dve izvrsne i lucidne ličnosti kakvi su bili Anica i Hasan.

Jedno je izvesno, Anica je dopustila sebi da između života i smrti izabere ono što joj se u tom času verovatno učinilo svrsishodnijim. Treba li joj zameriti na takvom izboru, slobodi kojom je odlučila da zaokruži svoj život i ostane dosledna svojoj životnoj filozofiji koja je počivala na Erosu kao svetlosti i pokretaču svega. Kad je svetlost njenog života utrnula, i njen životni saputnik otišao, i sa njom je bilo gotovo. Ne zaboravimo i to da je ljubav energija koja traži realizaciju u nekakvoj aktivnosti, davanju, a ona više nije imala prema kome da je usmeri i to konstruktivno svojstvo ljubavi koja je stvaranje i davanje, pretvorilo se u suprotnost i rezultiralo destrukcijom i oduzimanjem života kao jedinog mogućeg čina u ime te ljubavi i prinošenja sebe na oltar tog zajedništva.

Za žaljenje je što je ljubav prema literaturi i svest o nužnosti zaokruživanja dela, tako snažno iskazana kod mladog Branka Radičevića, nije zaokupila Anicu Savić Rebac, i zadržala njenu ruku u odsudnom času. Ostaje da nagađamo, da li je tu prevladala snaga ljubavi ili slabost karaktera, odsustvo volje, pa i odgovornosti prema sopstvenom nezaokruženom delu. Odnosno, da li je žena pobedila pesnikinju i naučnicu u krajnjem sumiranju svega.

Možda odgovor treba tražiti i u odnosu koji su drugi imali prema njoj, tačnije prema njenom delu, njenoj poeziji koja je nepravedno bila potcenjena. Možda je suviše bila dalekovida u poniranju u budući razvoj poezije. Stavom da je „slobodni stih bio prava potreba novog doba“ Anica Savić Rebac je još 1909. godine izrazila svoje osećanje ritma u vremenu koje dolazi i nagovestila razvoj poezije kao složene duhovne delatnosti koja objedinjuje um, mnoge oblasti i u kojoj se ostvaruje celovitost ljudskog bića kroz intelektualno- intuitivni doživljaj sveta.

Poezija koja se danas sedamdeset godina od njene smrti stvara i koja poseže za svim oblastima u kojima se otelovljuje čovekov duh u težnji da da integralnu sliku života, nesumnjivo je onaj vid stvaralaštva kakvo je prezentovala Anica Savić Rebac, znajući da je intelekt moćno polazište i ishodište bića. Misao njenih savremenika o poeziji kao stvari koja se prvenstveno tiče srca i duše za nju je bila preuska jer je isključivala um kao osnovnu kreativnu premisu. Ali, trebalo je stvarati u svoje vreme i biti prihvaćen u njemu. Možda je upravo to razlog da njeno delo ostane nedovršeno i da u odsudnom trenutku umesto da radi na njegovoj finalizaciji izabere definitivno ćutanje. No, ovo su samo neke od ideja u pokušaju razumevanja njenog poslednjeg čina kojim je okrenula leđa i svetu i svom delu. A bilo je toliko razloga da živi i traje, kao vrsni helenista i prevodilac (Petar II Petrović Njegoš, Luča mikrokozma, na engleski i nemački i druga dela), izvanredni erudita i suptilni tumač literature, a naročito kao originalna ličnost po načinu života.

Čovek je smrtan, ali njegovo ime može postati besmrtno. (Japanska poslovica)

Izgleda da određeni ljudi imaju misiju koju nužno ostvaruju radeći posvećeno na određenoj ideji. Anica Savić Rebac je jedna od njih i kao da je bila predodređena da obogati srpsku literaturu, nauku i poimanje ljubavi kao vrhunskog principa i pokretačkog fenomena od kojeg sve kreće. Noseći u sebi grčke gene ona je duboko zaronila u antičko nasleđe. Tumačeći fenomen Erosa kao svetlosti ona je pokazala put koji je on prešao od kultnog i mitskog simbola do utapanja u hrišćanstvo, odnosno ideju da je Bog ljubav. Podsetila je na to da je kod Hesioda Eros orfičko jedinstvo ličnog i univerzalnog, kod Aristotela “princip koji će sjediniti sve stvari“, kod Platona trojstvo čula, duše i intelekta, da bi u odnosu helenizma i hrišćanstva pronašla ono što ih povezuje a ne ono što ih razdvaja.

U monografiji Ljiljane Vuletić, Život Anice Savić-Rebac (Beograd, 2002) osvetljava se takođe ono što je spaja sa savremenicima a ne ono što je razdvaja. U tom smislu, autorka kao pravi posvećenik i literaturi i ljubavi, pokazuje da je ova tragična pesnikinja uma, suvereni vodič kroz epohu helenizma, shodno visokim kriterijumima koje je inače u svemu poštovala, ipak bila nedovoljno sigurna u svoj pesnički dar i priželjkivala je podršku kolega. Ona je nažalost izostajala, pokatkad i samo stoga što nije bilo uobičajeno da žena toga doba tako duboko misli i dela. Možda bi ta njena unutrašnja borba na produktivniji način bila razrešena da je imala više razumevanja u okruženju i da njeni strogi kritičari Kašanin i Crnjanski, možda u tim izjavama nisu pomalo bili i osujećeni muškarci koje je ona verovatno odbijala, što je Vuletićeva osvetljavala na osnovu njihove prepiske. U oba slučaja ignorisanje i surevnjivost nisu dopustili da se uoče prave vrednosti njenog dela.

Dučić je za razliku od njih odmah video ono što oni nisu: „Ne znate kakvu ste mi radost pričinili Vašom lepom i dubokom knjigom (Pretplatonska erotologija, disertacija). Vi ste me zaprepastili svojom erudicijom i očarali svojim mudrovanjem (...). Vašu će knjigu prećutati u našoj kritici, ali samo što ne znam ko bi umeo da o njoj kaže pravu reč“. Dučić je svakako imao dovoljno znanja da to proceni i dovoljno ljudskosti da to kaže. No, o njenoj zbirci pesama Večeri na moru (1929) ipak tada nije izrečena prava reč iako je za to bilo više nego dovoljno razloga. Rebeka Vest je to jasno istakla u svom romanu Crno jagnje i sivi soko. „Ni za šta na svetu ne bih propustila da vidim Milicu i Mehmeda.“

A u pismu Denisu Sora izričito navodi: „Mi smo u mnogo boljem položaju nego što pretpostavljamo. Ako odavde do Kine ima dvadeset ljudi rasutih po svetu, a koji liče na ovu ženu, civilizacija je spasena!“ Ovakva pohvala se retko ističe, a desila se Anici Savić Rebac koja, uz Isidoru Sekulić, slovi za jednu od najumnijih Srpkinja. Ipak, nema nekog većeg odjeka tog značaja u savremenom dobu... Ili sledeći vrednosni stav: „Ona i sama piše poeziju u kojoj njen istančani senzibilitet istražuje ceo univerzum, u saglasnosti sa poukama njenog ambicioznog intelekta. Ona govori iskričavo poput svetlaca, ali njen let nije krivudav, već postavlja niz brzih prelazaka od jedne logički ustanovljene poente do druge...“ (Rebeka Vest, Crni orao i sivo jagnje, BIGZ, 1995, str. 306–307).

Veliki pesnik Miodrag Pavlović i kasniji antologičar će je nazvati minornim pesnikom, što je po našem skromnom mišljenju prejak termin, tim pre što je neke od postupaka koje je ona u toj zbirci primenjivala, kao što su uranjanje u mitologiju, palimpsestnost, intertekstualnost i sl. koristio i u svom delu.

A Ivan V. Lalić, koji je na antičkom nasleđu zasnovao svoj vizantijski diskurs je sa više intelektualnog poštenja govorio o značaju njene misli i dela. Kada su izuzetnim požrtvovanjem Darinke Zličić, koja je po svedočenju Vuletićeve prodala auto da bi tim novcem štampala Aničine knjige Helenski vidici i Luča mikrokozma (priredio ih je Predrag Vukadinović) došao do njih zapisao je: „Njeni eseji cenjeni su u jednom relativno uskom stručnom krugu, izvan kojega su gotovo nepoznati ili zaboravljeni, kada ih sada vidimo u izboru i u koricama jedne knjige, iznenađuje nas da taj fini, lucidni, obrazovani duh se izražava onda kada za to ima istinsku potrebu (i skoro isključivo kada u nekoj temi prepoznaje povod da izrazi deo onoga što ga trajno preokupira) nije imao znatnijeg odjeka. Da li zato što su se ovi tekstovi pojavljivali suviše nenametljivo, u predugim razmacima, ili se čak komunikacija koju nose pričinila našem sluhu nevažnom, nesuštastvenom za našu književnost. Ako je tako, onda je pojava knjige Helenski vidici dobar povod da taj sluh preispitamo. U strasno odmerenim rečenicama Anice Savić Rebac pulsira kreativno oblikovana struja jednog mišljenja koje se ova književnost ne može da liši a da time ne bude besmisleno osiromašena“ (M. J. L., Poetika slutnje, kritike, eseji, prikazi, Književno društvo Kosova i Metohije, Kosovska Mitrovica, 2004, str. 266).

Lalićev stav ćemo svakako bolje razumeti ako imamo u vidu klanovske ujdurme na književnoj sceni, nesrazmerno veći broj nagrada autorima u odnosu na autorke i sl. Uostalom, da su Hasan i Anica imali potomke, nekako bi se sigurno neko pobrinuo da ih se više sećamo. Ovako ostaje na pojedincima koji iz afiniteta prema toj vrsti umetnosti i saznanja nastoje da se to veliko ime sačuva. Pokušavali smo da iz Ministarstva prosvete dobijemo podatak koliko škola nosi njeno ime, ali nismo udostojeni odgovora.

I kao što reče Ivan V. Lalić. neka i ova godišnjica bude povod da se još jednom zaroni u njeno delo i o njemu kaže ono što zavređuje.

I neka podsećanje na tu jedinstvenu ljubav bude u njihovu čast stihovima iz ciklusa Lucifer:

Preludijum

Htela bih piti, dugo, na izvoru tvoje duše.
Ti si kao vedar dan u planini,
Oštar i nasmejan, leden i plamen,
Pun daljne lepote i bliska užasa
Sav od granita i sunčanih studenih voda živih.
Ti si tajanstven i jasan k'o svet, i blizak i dalek i dobar i zao.
Ti si ponor i zlatan most, i demon i anđeo, i svetao pogled iz mračnih dubina,
Mračan i svetao kao nebo pozne noći sa zvezdom na čelu.
Prostori drhte svemirni, i čekaju mora u mističnoj senci
Jutro da najzad zablista u tvome plamu i mojim suzama...
Htela bih piti večno na izvoru tvoje duše.

Anica Savić Rebac, Poezija i manji pesnički prevodi – Večeri na moru, Književna zajednica Novog Sada, 1987. str. 93