„Vođenje na neviđeno“ izložba u Muzeju savremene umetnosti u kojoj se uživa svim čulima, osim vidom

Plave zvezdice, beli oblaci, zelena trava... Deluje kao bajka za veliku i malu decu, ali neki ovu izložbu vide ovako ili je ne vide uopšte, pa pokušavaju da je dožive na drugi način.

Kako bi slepim i slabovidim osobama približili umetnička dela, u Muzeju savremene umetnosti smislili su poseban način. Kako je kada zatvorimo oči, zanimalo je i ekipu RTS-a.

Na adaptaciji slike Petra Omičkusa, Apstraktna kompozicija, iz 1955. dubine u sunđeru predstavljaju tamnije nijanse plave, dok je plastičnim barijerama dočarano gde je slikar na originalnoj slici naslikao crne linije.

„Plavu možemo doživeti kao jednu beskonačnu boju, ali isto tako sa te psihološke strane ona može da nas smiruje. Određene nijasne plave tako isto mogu i da nas uznemiruju, jer ona ima taj ambivalentan odnos sa jedne strane. Sa druge strane, negde smo se potrudili da napravimo i taj pogled sa sociološke strane jer plava boja može biti boja otpora, boja pobede“, objašnjava Katarina Krstić, kustoskinja Muzeja savremenih umetnosti.

U Srbiji, prema podacima Saveza slepih, ima oko 12.000 slepih i teško slabovidih svih uzrasta. Iako je „Plava izložba“ prvobitno namenjena njima, kustoskinje su se pitale kako da i ostali umetnička dela dožive drugim čulima. Tako se rodila ideja o „Vođenju na neviđeno“. Na ulasku u Muzej dobijete povez koji stavljate preko očiju i kroz izložbu vas vodi Boris Dončić.

„Na ovaj način pokušavamo da zatvorimo oči, u stvari da sprečimo te slike kojima smo bombardovani konstantno, da njih sprečimo i da otvorimo druga čula, jer kada zavorimo oči naša druga čula se probude i nekako lakše se oslobode. Tako da ovo jeste doživljaj u čitavom telu, doživljaj umetnosti, iskustvo umetnosti čitavim telom. Dolaze ljudi sa raznim iskustvom, očekivanjem, ali niko ne ostane ravnodušan“, naglašava

Senka Ristivojević, kustoskinja Muzeja savremene umetnosti.

Senka i Katarina su takođe prošetale svojom izložbom sa povezom preko očiju.

„Ja moram priznati da je meni u neku ruku bilo i oslobađajuće i na kraju nisam htela ni da skinem povez, jer mi se izoštrio sluh - čula sam šta se dešava na trećem nivou Muzeja i nije mi nekako bilo preteće, ali je taj osećaj nekakvog mira sam sa sobom mi se jako dopao“ kaže Senka.

„Vi morate tu da stekenete poverenje u onoga ko vas vodi, jer prosto ta nesigurnost koja vlada kada stavite taj povez na oči je nešto što zapravo shvatite da nesigurni smo i nismo na nekoj svojoj sigurnoj osnovi. Tako da je jedno zaista zanimljivo iskustvo“, dodaje Katarina.

Izložba u kojoj se pomalo igrate, više fokusirate, osluškujete, dodirujete, i završava se na nesvakidašnji način - na ljuljašci. Iako je to nekima pomalo zastrašujuće, većinu vrati u detinjstvo bez briga. Doživljaj za prepričavanje.