Ratničke igre u salonu princa Eugena

Prava vest nije to da je u galeriji "Belvedere" došlo do smene, već da Huslajn-Arkova nije otišla rado. Ona je oterana. Zašto i kako, zahteva kratko objašnjenje.

Svi veliki bečki muzeji, bez obzira na to koliko su sjajni, skupi i posećeni – državni su muzeji, pod finansijskom i upravnom kontrolom ministarstva kulture, odnosno države. Nijedan se ne finansira isključivo vlastitim sredstvima.

Ne može to čak ni galerija "Belvedere", koja se smestila u zimskim i letnjim, privatnim i reprezentativnim palatama princa Eugena. Kroz nju je u prošloj godini prošlo rekordnih 1,34 miliona posetilaca, daleko više nego kroz ostale bečke muzeje.

Svejedno, i "Belvedere" drži ispruženu ruku pred državom, muzeji su skupi patriotski biznis.

Kada je u kasno proleće Tomas Drozda postao novi (socijaldemokratski) ministar kulture, čini se da se – ako se pogleda vremenski sled stvari – prvo pozabavio računima "Belvedera".

Neki brojevi se nisu slagali, nisu stajali postrojeno, već više, onako, kao da su razvili vlastiti život.

Odmah je iz ministarstva prozvana "Belvederova" šefica računovodstva Ulrike Gruber Mikulic, a ona je, da preskočimo nekoliko instanci sa policijom i državnim tužilaštvom, pokazala prstom na umetničku direktorku "Belvedera" Agnes Huslajn-Arko.

Od tog trenutka, afera "Agnes" se deli u tri paralelna, ne uvek sadržajno povezana toka: finansijski, umetnički i politički.

13.000 : 3 = javna sramota

U finansijskom delu, pokazalo se da je Huslajn-Arkova prekršila nekoliko regulativa i u tri godine oštetila galeriju za 13.000 evra tako što nije uredno obračunavala putne naloge kada bi preko leta radila iz svog drugog mesta boravišta, u austrijskoj Koruškoj.

Taj deo priče odvijao se pred vladinom komisijom i kancelarijom državnog tužilaštva za korupciju.

Rasplet je pokazao da se ne može govoriti o tajnim putevima novca, s obzirom na to da je računovodstvo galerije odobrilo sredstva o kojima je reč.

Moralna perspektiva je ostala naherena: rad iz vikendice, nije u redu. Huslajnova je odmah ponudila da nadoknadi sumu, ali, bilo je kasno.

A bilo je kasno ne samo zato što je ministarstvo odbilo poravnanje već i zato što je u delu medija već krenuo postupak za profesionalnu demontažu Huslajn-Arkove.

Rođena je 1954, u Beču je studirala istoriju umetnosti, na pariskoj Sorboni i Visokoj školi Luvra za muzejsku delatnost.

Vodila je austrijski, zatim i evropski "Sotbi", muzej moderne umetnosti u Salcburgu, a "Belvedere" pretvorila u "zlatnu koku", podigavši i broj posetilaca sa 430.000 2006. godine na 1,34 miliona prošle godine.

Kritičari iz branše su išli vrlo nisko, navodeći da "u životu nije objavila ništa osim tanušne doktorske disertacije o dedi" (deda je poznati austrijski slikar moderne Herbert Bekl), do toga da u firmi vladaju odnosi kao u filmu "Đavo nosi Pradu".

Ovo pranje intimnog veša Huslajn-Arkove je bilo tim degutantnije, jer je namerno mešalo babe i žabe, akademsku karijeru, koju ona nema, sa menadžerskim vođenjem kulturnih institucija, gde je uvek blistala.

Ona to ima i "napismeno" – 2008. je izabrana za "Austrijanku godine", 2011. je dobila najviši orden grada Beča za doprinose na polju umetnosti, a dve godine kasnije najviši državni orden za nauku i kulturu.

Treća paralela bila je politička: Huslajn-Arkova spada u konzervativni tabor. Ona je svuda konzervativna osim u umetnosti, gde je konceptualna.

Sredinom devedesetih je nastupila na izbornoj listi konzervativne Austrijske narodne stranke (OVP). Nije izbegavala socijalni kontakt sa slobodnjačkom Slobodarskom partijom Austrije (FPO).

Sa Hajderom je svojevremeno otvarala muzej u Klagenfurtu. "Sotbi" ju je otpustio zato što je na jedno predavanje pozvala industrijalca Tomasa Princhorna, člana Hajderovog izbornog tima 1999. godine.

Privatno, njena najbolja prijateljica je nesuđena austrijska carica Frančeska Habzburg. I sama Huslajnova je plave krvi: Arko je visoko renesansno plemstvo iz severne Italije, a Huslajn je njen suprug, vrhunski hirurg, ali mimo toga radnička klasa, običan svet.

"Grofica" i socijaldemokrate

Početkom novembra, galerija "Belvedere" je prijatelje i saradnike pozvala na proslavu godišnjice "21. haus", izložbenog paviljona konceptualne umetnosti. Gostima je poslužena rođendanska torta "21. kuće", pevao se "Srećan rođendan", a bivši austrijski predsednik Fišer je održao govor podrške ("...nikad u životu ne očekuj pohvalu za ono što si napravio dobro").

Nakon nekoliko dana, opet. U baroknom predvorju "Gornjeg Belvedera", ispod prostorija koje sadrže najveću zbirku radova Gustava Klimta, "Belvedere" je pozvao na božićnu proslavu oko konceptualne "jelke" koja je svake godine drugačija, a tog je puta komponovana kao eho na Dišanov "Sušač za flaše", iz 1914. godine.

Bilo je otmeno, opušteno i emotivno, niko nije ostao ni gladan ni žedan. Novinarka RTS-a može potvrditi, jer je u oba slučaja bila prisutna.

Dočekivali su nas ispred osvetljenog dvorca, ispod je pucao pogled na zaleđeni vrt princa Eugena, unutra su se umetnici i gosti peli na "jelku".

Ministar i njegova šefica za muzeje Andrea Ekert nemaju utiske iz prve ruke sa tih svečanosti, jer niko od njih nije pozvan na novogodišnje proslave u "Belvedere". Verovatno im ih je neko prepričao, jer su oba događaja bila zatvorenog tipa, nije bilo medijskog izveštavanja, gosti su bili gosti.

Tamo gde nije bio pozvan ministar, pozvan je RTS.

Ta dva događaja nadilaze estetiku iz koje su nastali, jer su se Drozda i Ekert našli do te mere uvređenima što nisu dobili pozivnice, da su to saopštili medijima (ORF) na samom kraju stare godinu. Osvetoljubiva Agnes – nije ih pozvala u njihov muzej, a funkcija ih sprečava da kao partibrejkersi nahrupe u ministarskom poretku, poljubac levo, poljubac desno!

Huslajn-Arkova i RTS

Veza je profesionalna, što ne znači da je lišena emocija.

Pre dve godine, "Belvedere" je u Zimskoj palati princa Eugena – iz koje je, uzgred rečeno, pre nekoliko godina iseljeno ministarstvo finansija da bi bila data na upotrebu galeriji "Belvedere" – organizovana izložba "Beč radi umetnosti".

Gotovo sve izložbe "Belvedera" u poslednjih deset godina su interesantne za redakcije kulture, jer nisu samo šetnja kroz istoriju već uvek se uvek osvrću i na aktuelno vreme.

Govore o društvu i o politici, dok pokazuju umetnost. To je "spin" koji je Huslajn-Arkova kao menadžer donela sa sobom. Posao kustosa rade drugi, istoričari umetnosti s akademskom karijerom.

Od svih "Belvederovih" prostora, Zimska palata se za Kulturni dnevnik RTS-a pokazala sadržajno najizdašnijom, jer posredstvom estetike političko i vojno delovanje princa Eugena dovodi u relaciju sa modernom konceptualnom umetnosti.

Spomenuta izložba sadržavala je, na primer, skulpturu "Mehanički Turčin", robota koji se klatio pred portretom princa i sve vreme metalnim glasom izgovarao "Želim život... Želim ženu... Želim kuću... Želim slobodu...".

Glavni kustos bio je Petar Never, bivši dugogodišnji direktor bečkog Muzeja primenjene umetnosti. Spremali smo se za kratki intervju s njim na konferenciji za novinare, kamerman mu je namestio tonsku "bubicu" na rever, ali je to sve dugo trajalo.

Odeća, prostor, eho, nikako da se krene. Dva puta smo počinjali intervju, dva puta je kamerman prekidao da bi dobio tehnički zadovoljavajući kvalitet tona.

Treći put je Never strgao sa sebe sve kablove, bacio ih na pod, izgovorio na račun organizovanosti beogradskog tima nešto što je bolje ne ponavljati, te pred punom sobom zvanica, uključujući i "Mehaničkog Turčina", otišao.

Agnes Huslajn-Arko je stajala sa strane, svedočila tom grubom postupku. Na moje: "Hoćete sada Vi...?", došla je istog trenutka, svesna da nije bila moj prvi izbor (ljudi su tu osetljivi, grofice da ne govorimo) i profesionalno dala intervju.

Da joj je kamerman zatražio da organizuje diplomatske pregovore između "robota" i princa koji je "tukao Turke", organizovala bi!

Posle toga, uvek je bila moj prvi izbor.

O Neveru još nešto, što nije u vezi s njegovim otkazanim nastupom u Kulturnom dnevniku već stavlja u širi kontekst situaciju u kojoj je Huslajn-Arkova javno ponižena, uhvaćena s rukama u državnoj kasi i pride optužena da se od čitave umetnosti razume "samo u dedu".

Never, direktor Muzeja primenjene umetnosti od 1986. godine, bio je pre pet godina od ministarstva kulture primoran da podnese ostavku. Razlog su uglavnom bili putni troškovi, ali kakvi! Trećinu radnih dana je provodio na putu; između 2001. i 2010. putni troškovi su narasli 715 odsto, što iznosi prosečno 81.000 evra godišnje, pri čemu su najveću stavku činili "ostali putni troškovi", oni napravljeni van direktne organizacije izložbi u gostima.

Čak i to bi mu se tolerisalo, da nije 2010. u Muzeju organizovao proslavu maminog rođendana, potrošivši 170.000 evra, i to prijavio kao službene troškove.

Slučaj Never država je regulisala neuporedivo diskretnije nego slučaj Huslajn. Njemu je ministarstvo poslalo svileni gajtan, nju provuklo kroz blato.

I zato Huslajn-Arkova nije zvala nikoga iz ministarstva na proslavu u državnom muzeju. Bila je to žurka za dedu. Državni predstavnici će morati da sačekaju da neko opet organizuje zabavu za mamu.