Читај ми!

Наше тело је мозаик гљивица – да ли оне утичу и на наш мозак

Гљивице у нашим телима могу имати много већи утицај на наше здравље него што смо им дуго приписивали. У последње време, научници истражују како наши гљивични становници могу утицати чак и на наш мозак и понашање.

Наше тело је мозаик гљивица – да ли оне утичу и на наш мозак Наше тело је мозаик гљивица – да ли оне утичу и на наш мозак

Међу милионима сићушних облика живота који живе на и унутар наших тела налазе се безбројне врсте гљивица. Наша кожа је мозаик од њих, мембране у носу и вагини су пуне њих, а гљивице чак живе поред бактерија у нашим цревима.

Иако неке гљивице можемо да добијемо од мајке при рођењу, нове гљивице такође стално улазе у наша тела. Уносимо квасац сваки пут када пијемо пиво или једемо хлеб, и удишемо плутајуће гљивичне споре са сваким дахом. Многе од ових гљивица наш имуни систем брзо убија, али друге су пролазни путници или доживотни сустанари.

У последње време, научници истражују како наши гљивични становници могу чак утицати на наш мозак и понашање.

Нови поглед на наш однос са гљивицама

Лекари већ дуго знају да гљивице могу изазвати опасне инфекције мозга. Али истраживачи сада проналазе и занимљиве – иако понекад контроверзне – назнаке да ови микроби могу имати и друге неуролошке ефекте на људе.

Ова идеја би могла да подсећа на серију Последњи од нас (The Last of Us), али док се научници слажу да је идеја да гљивице преузимају потпуну контролу над нашим телима невероватна, они озбиљно истражују да ли неке гљивице у нама могу допринети болестима које оштећују мозак, попут Алцхајмерове болести, или да ли гљивице које живе у цревима могу утицати на наше понашање и ментално здравље.

Ово је ново подручје истраживања, кажу стручњаци, тако да има више питања него одговора. Али ове могућности је важно проучавати – како да бисмо разумели дубоке и сложене односе са микробима у нама, тако и да бисмо истражили нове начине за јачање нашег здравља.

Генерално, људи су прилично добри у отпорности на гљивице (наша телесна температура им отежава да се настане). А многе од гљивица које то раде могу заправо бити добре за нас, вероватно подржавајући наш имуни систем или помажући зарастању рана, каже микробиолог Метју Олм са Универзитета Колорадо у Боулдеру, САД. „Рекао бих да су гљивице дефинитивно кључни део здравог човека.“

Али многе друге гљивице могу изазвати инфекције, од атлетског стопала до кандидијазе. То се дешава када наиђемо на нове, штетне гљивице у нашем окружењу или када се гљивице које природно коегзистирају са нама под одређеним условима покрену и претерано намноже, наводи Ребека Драмонд, имунолог на Универзитету у Бирмингему, Велика Британија.

Гљивичне инфекције мозга опасне по живот

Гљивице ретко успеју да доспеју до мозга, захваљујући заштитним баријерама у плућима и цревима, заједно са сопственим одбрамбеним зидом мозга, крвно-можданом баријером и имуним ћелијама које су спремне да униште све гљивице које прођу. Али гљивичне инфекције мозга се дешавају, а број случајева се повећао последњих деценија.

То је због све већег броја људи са ослабљеним имунолошким системом, напомиње др Драмонд, делимично због глобалног ширења вируса ХИВ-а који осакаћује имунитет, посебно у деловима Африке, али и због све веће употребе лекова који сузбијају имунитет код пацијената оболелих од рака и прималаца трансплантираних органа. „Што више ових имуномодулаторних лекова користимо, видећемо више ових гљивичних инфекција“, додаје докторка.

Гљивице које инфицирају мозак понекад потичу из плућа, укључујући Aspergillus или Cryptococcus, које удишемо као споре у ваздуху које могу да клијају, расту и шире се ако се не контролишу. Ређе, уобичајени становници црева, попут Кандиде албиканс, расту неконтролисано и, када се нађу у мозгу, гранају се и производе токсине који убијају нерве. Криптококус може да прерасте у масе сличне тумору.

Гљивичне инфекције мозга су често фаталне, при чему аспергилус достиже стопу смртности од преко 90 одсто. Јако тешко их је лечити јер нема много антифунгалних лекова, и не пролазе сви лекови кроз крвно-мождану баријеру да би убили гљивице које живе у мозгу. Неке гљивице су такође већ развиле отпорност на ове лекове.

Људи који преживе гљивичне инфекције мозга често остају са дуготрајним оштећењем мозга. Пацијенти са сидом који су преживели криптококни менингитис, који настаје услед инфекције мозга изазваном Cryptococcus x, пате од оштећења вида, губитка памћења и вртоглавице.

Да ли су гљивице кривац за Алцхајмерову болест

Научници већ дуго знају за опасности гљивичних инфекција мозга. Али последњих година, неки истражују могућност да гљивице улазе у мозак много чешће него што се раније веровало, и да чак могу допринети губитку нервних ћелија који се јавља у стањима попут Алцхајмерове болести.

За Ричарда Лејта, молекуларног биолога са Универзитета у Единбургу, Велика Британија, неки од најзанимљивијих доказа за ову теорију долазе из неколико случајева где су гљивичне и друге микробне инфекције мозга случајно откривене код људи којима је првобитно дијагностикована Алцхајмерова болест. У неколико случајева где су лекари преписали лекове за борбу против инфекције, „симптоми деменције су се повукли“, каже Лејт. „Прилично је запањујуће да су се неки од њих вратили на посао“.

Лејт верује да микроби прилично често прелазе крвно-мождану баријеру, али су обично потиснути или уништени код људи са здравим имунолошким системом. Пошто наш имуни систем слаби са годинама, то би могло да омогући микробима да се накупљају у мозгу, што можда изазива упалу која убија нерве.

Научници већ дуго повезују Алцхајмерову болест са накупљањем одређених протеина у мозгу, али сада постоји све већа дебата о томе да ли је присуство тих протеина узрок или само симптом болести. Лејт тврди да се ови протеини заправо производе као одбрамбени механизам против упада микроба, на основу истраживања која указују да протеини имају својства борбе против инфекција.

Даљи докази да микроби који продиру у мозак могу изазвати Алцхајмерову болест долазе из експеримената на мишевима, где су научници видели како гљивица Candida albicans улази у мозак након што је имуни систем глодара био угрожен. А у једној студији – која још није рецензирана – Лејт и његове колеге испитали су режњеве мозга преминулих здравих људи и пацијената са Алцхајмеровом болешћу.

Пронашли су велике количине бактерија, вируса и гљивица у обе групе – али више у мозгу пацијената који су имали Алцхајмерову болест.
Ако су микроби заиста фактор у Алцхајмеровој болести, можда ћемо моћи да ублажимо или чак спречимо болест јачањем имунолошке одбране људи, на пример вакцинама за које је показано да јачају општи имунитет. Али ова теорија је још увек у повоју, напомиње Лејт, али и прилично спорна.

Професор Олм каже да проналажење више микроба у мозгу оболелих од Алцхајмерове болести није доказ да ти микроби изазивају болест. На пример, мозгови тих људи су можда једноставно имали слабију крвно-мождану баријеру или неки други проблем, што значи да је више микроба временом ушло у њихов мозак пре него што их је уништио њихов имуни систем.

У сваком случају, идеја да гљивице и други микроби улазе у мозак у старости – било због слабљења имуног система мозга или истрошене крвно-мождане баријере – је вероватнија.

Гљивице можда утичу и на наше понашање

Занимљиво је да гљивице можда не морају да уђу у мозак да би на њега утицале.

У студији из 2022. године, имунолог Илијан Илијев са Медицинског факултета Веил Корнел у Њујорку и његове колеге открили су да додавање Кандиде албиканс у црева мишева чини их отпорнијим на оштећења цревне слузокоже узроковане бактеријским инфекцијама или прекомерном употребом антибиотика. Јачање цревног зида може бити одбрамбени механизам тела који спречава гљивице и друге микробе да побегну из црева и инфицирају друга ткива, наводи Илијев.

Али научнике је изненадило понашање ових глодара. Занимљиво је да су мишеви колонизовани гљивицама били много склонији њушкању, комуникацији и интеракцији са другим мишевима – што значи да је излагање гљивицама изгледа имало и неку врсту ефекта на понашање.

На основу других експеримената, научници претпостављају да одређени молекули које ослобађају имунске ћелије мишева улазе у крвоток и некако стимулишу одређене нервне ћелије у мозгу које су укључене у понашање.

Мистерија је зашто, барем код мишева, постоји ова комуникација између цревних гљивица и мозга. Да ли је случајност да имуни сигнали које покрећу гљивице утичу на мозак, или „гљивица то заправо намерно ради како би побољшала свој опстанак?“ пита се Илиев. Можда тела сисара некако имају користи од промене понашања као одговор на гљивице, спекулише имунолог.

Још увек нема доказа да се ова интеракција између цревних гљивица и мозга дешава код људи, али би вредели истражити ову могућност, сматра др Олм. Последњих година, све је више доказа да бактерије које живе у цревима могу да шаљу сигнале мозгу путем имуног и нервног система или производњом супстанци повезаних са симптомима депресије, анксиозности и опуштања. У принципу, додаје др Олм, „нема разлога да мислимо да и гљивице то не раде“.

Улога гљивица у менталним поремећајима

Неки научници чак истражују да ли гљивице могу бити укључене у менталне поремећаје. Неколико студија је пронашло разлике у саставу цревних гљивица код људи који пате од депресије или биполарног поремећаја.

Код жена са шизофренијом, оне које су показале знаке изложености Candida albicans која живи у цревима, углавном су постизале лошије резултате на тестовима памћења и других когнитивних способности, према студији из 2016. године коју је спровела неуролог са Универзитета Џонс Хопкинс, Емили Северанс, и њене колеге. Она истражује могућност да прекомерни раст кандиде – изазван стресом или антибиотицима, на пример – изазива неравнотежу цревних микроба, мењајући супстанце које производе на начин који чини подложне људе склонијим развоју шизофреније.

Ако је то тачно, то би могло омогућити лекарима да лече симптоме шизофреније давањем пробиотика који помажу у смањењу прекомерне количине кандиде – што би у сваком случају било корисно.

Али проналажење везе не значи да гљивице изазивају шизофренију. Могло би једноставно бити да су ови пацијенти некако склонији кандидијази.

Који од наших гљивичних становника – ако их уопште има – заиста утичу на наш мозак је нешто што научници желе да сазнају у наредним годинама. „Гљивице су неоспорно веома важне“, истиче докторка Драмонд, „али мислим да се још увек утврђује на који тачно начин су важне.“

Једна ствар је већ јасна: док су бактерије дуго у центру пажње, можда је време да обратимо озбиљну пажњу и на гљивице које тихо обликују наше здравље изнутра.

субота, 26. јул 2025.
29° C

Коментари

Da, ali...
Како преживети прва три дана катастрофе у Србији, и за шта нас припрема ЕУ
Dvojnik mog oca
Вероватно свако од нас има свог двојника са којим дели и сличну ДНК
Nemogućnost tusiranja
Не туширате се сваког дана – не стидите се, то је здраво
Cestitke za uspeh
Да ли сте знали да се најбоље грамофонске ручице производе у Србији
Re: Eh...
Лесковачка спржа – производ са заштићеним географским пореклом