Stvaraoci Srbije – Naka Spasić

Modernizacijski procesi koji su omogućili ubrzani razvoja društva u Srbiji u drugoj polovini 19. i prvoj polovini 20. veka doneli su izuzetan privredni i ekonomski rast, naučni i kulturni uzlet, ali su pored nesumnjivih pozitivnih rezultata doveli i do raslojavanja društva i pojave potrebe da se pronađu mehanizmi kojima bi se rešili problemi onih najsiromašnijih.

Kao i u svim drugim društvima kapitalističkog uređenja, ovi problemi su se i u Srbiji pre Drugog svetskog rata rešavali pretežno privatnom humanitarnom i dobrotvornom inicijativom, prvenstveno kroz za našu zemlju specifičan oblik humanitarnog delovanja – zadužbinarske aktivnosti.

Potreba da se iniciraju ovakve aktivnosti najpre je utemeljena u ličnim osećanjima onih koji imaju za to mogućnosti i žele da vrate društvu deo bogatstva koje su stekli i time pomognu onima kojima je to potrebno.

Međutim, takvim individualnim aktivnostima potrebno je omogućiti institucionalizovanu formu za efikasno delovanje, objediniti ih radi postizanja krupnijih ciljeva i promovisati ih kako bi se ideali dobrotvornog rada ukorenili u što širim slojevima društva.

Upravo ovo je bila oblast delovanja Nake Spasić, koja je u prvo vreme ličnim uticajem na svog supruga, milionera Nikolu Spasića, a zatim i podsticanjem njegovih prijatelja, poslovnih partnera i saradnika, kakvi su bili na primer Luka Ćelović i Đorđe Vajfert, kao i sopstvenim humanitarnim radom dala ključni doprinos uspostavljanju i širokoj društvenoj prihvaćenosti ideje davanja ličnog bogatstva u dobrotvorne svrhe u Srbiji u prvoj polovini 20. veka.

Brojan je, gotovo nepregledan spisak humanitarnih aktivnosti u kojima je inspirator, inicijator ili učesnik bila Naka Spasić. Đačko sklonište pri palilulskoj školi u kome su siromašna deca Beograda dobijala potrebnu pomoć i humanitarno društvo "Kralj Dečanski" za pomoć gluvonemoj i slepoj deci neki su od primera ovakvih humanitarnih aktivnosti u mirnodopsko vreme.

U ratnom periodu Naka Spasić intenzivira svoje dobrotvorno delovanje, jer se za vreme rata mora pomoći ne samo siromašnima nego i ranjenima i invalidima. Tokom balkanskih ratova u zgradi današnjeg Filološkog fakulteta radila je bolnica za vojne ranjenike sa 50 kreveta, koju je u potpunosti iz ličnih sredstava opremila porodica Spasić, uključujući i angažman lekara specijalista iz Švajcarske.

Naka Spasić je toj bolnici radila kao bolničarka u, pomagali su joj njeni sestrići, a hrana za ranjenike i bolesnike pripremala se u njenoj porodičnoj kuhinji.

Na inicijativu Nake Spasić formira se 1915. godine Srpski narodni invalidski fond "Sveti Đorđe" za pomoć ratnim vojnim invalidima, a nakon Prvog svetskog rata, a na osnovu testamenta Nikole Spasića, koji je preminuo na Krfu 1916, počinje sa radom čuvena i danas aktivna Spasićeva zadužbina. U međuratnom periodu Naka Spasić je bila aktivna članica, članica uprave, potpredsednica ili predsednica u više od 24 humanitarna društva.

Može se reći da je ona u potpunosti svoj život posvetila humanitarnom radu jer je u jednom periodu bila istovremeno predsednica Društva "Kneginja Ljubica", Doma učenica srednjih škola, Doma invalida "Sveti Đorđe", posebne Zadužbine Nikole Spasića, Društva nasušni hleb, a članica uprave Crvenog krsta, Kola srpskih sestara, Društva "Kralj Dečanski" i drugih.

Kao primer navodimo njen rad u Društvu "Kneginja Ljubica", čija je predsednica bila i za koje je izuzetno bila vezana, a koji joj je oduzimao možda i najviše vremena pošto je bio skopčan sa čestim putovanjima u Štimlje gde je Društvo imalo svoj Dom milosrđa i u njemu je izdržavalo i školovalo ratnu siročad i decu bez roditelja sa Kosmeta, a kasnije i iz cele Kraljevine

Detalji brojnih dobrotvornih aktivnosti Nake Spasić bili su dobro ispraćeni u tadašnjim medijima, a deo novinskih članaka na ovu temu mogu se pronaći u kolekciji digitalne istorijske štampe Univerzitetske biblioteke "Svetozar Marković" (članak 1, članak 2, članak 3, članak 4).

Kao poznatoj ličnosti i osvedočenom humanitarnom radniku tokom Drugog svetskog rata kvislinška vlada joj je ponudila, a njen predsednik Milan Nedić i lično od nje zahtevao da prihvati dužnost predsednice objedinjenih ženskih humanitarnih društava.

Dobio je sledeći odgovor: "Ja sam već stara žene, vi me, moj generale, možete i streljati, ali ja se tog položaja neću primiti, naravno ne u ovom momentu u kome nam se zemlja nalazi."

Posle 1944. godine Naka Spasić je imenovana za predsednicu Unije za zaštitu dece Srbije. Godine 1947. i ovom društvu kao i svim humanitarnim društvima bio je zabranjen dalji rad, s tim da su imovinu predala Ministarstvu unutrašnjih poslova FNRJ.

Dosledna sebi, svom vaspitanju i životnim načelima, ostala je i pored svih promena u društvu uvek staložena, vedra i spremna da pomogne tamo gde je najpotrebnije. Anastasija Naka Spasić umrla je u Beogradu 13. oktobra 1953. godine, sahranjena je na Topčiderskom groblju u crkvi čiji je ktitor bio njen suprug Nikola Spasić.

U današnje vreme, kada Srbija ponovo kreće putem razvoja utemeljenog na kapitalističkom društvenom sistemu, ponovo se, u nedostatku za to razvijenih mehanizama iz perioda socijalističkog razvoja, javalja potreba da se pomogne najsiromašnijima putem dobrotvornog davanja ličnog bogatstva.

Primer Nake Spasić i iskustva Srbije iz perioda prve polovine dvadesetog veka mogu biti svetao uzor onima koji danas žele da deo bogatstva koje su stekli vrate društvu i time pomognu onima koji nisu bili dovoljno srećni, sposobni ili iz bilo kog drugog razloga nisu bili u poziciji da reše svoje osnovne životne potrebe.

Energija, predanost i doprinos u humanitarnom radu kakav je dala Anastasija Naka Spasić potrebni su danas u Srbiji možda i više nego u njeno doba i stoga ostaje nada da će se bar neki od mnogih koji za to danas imaju mogućnosti posvetiti humanitarnom radu inspirisani njenim primerom.