Pijani mehanizam na koji se plaćao porez – sat na Petrovaradinu dobija novo ruho

Sat datira iz prve polovine 18. veka, i stopio se sa Gibraltarom na Dunavu, kao i sa ljudima, kojima je nekada ozbiljno pomagao da se snađu sa računanjem vremena. Upoznao je ambicije različitih osvajača, ali je odoleo vremenu.

Na tom putu, našla se i superćelijska oluja, tek da još malo potvrdi njegov nadimak – Pijanog sata. Mnogi ne znaju, da je taj nadimak dobio zbog inverzije kazaljki, jer mala pokazuje minute, a velika sate.

Posle rekonstrukcije, kazaljke su pozlaćene, kao i gornji deo kupole, i to su one razlike koje se mogu videti na prvi pogled.

Lajoš Lukači već više od tri decenije brine o satu, i bukvalno najbolje poznaje njegovu dušu.

„Sad kad je bila skela oko sata uspostavila se mogućnost da se skinu kazaljke, osovine i mehanizmi sata. Na vrhu kule je mobilijar koji se sastoji iz jabuke, pokazivanja strana sveta i vetrokaza. Oluja je sve to oborila i srušila, i tokom prikupljanja tih delova, uspostavila se dijagnoza da to nije racionalo napravljeno, i odlučilo se da se naprave novi elementi. To je napravljeno i pozlaćeno“, rekao je Lukači.

Jabuka se sastoji iz 36 delova.

„To su kriške koje treba sastaviti i obod napraviti da bude kao prethodna, stara“, dodaje. Lukaši ističe da se u doba kada je sat postavljen, malo drugačije živelo: „Nije se tako žurilo. Čujnost je bila veća, vidnost je bila veća, nije bilo aero i fonetičkog zagađenja. Od tog vremena, do danas, taj sat tako funkcioniše, na originalan način“.

Sat je zanimljiv i po tome što je za njega, u vreme Turaka bio određen poseban porez na njega – satarina.

Lukači je slučajno postao čuvar sata. Pre 38 godina, posmatrajući kazaljke koje se pomeraju na tornju, sa Petrovaradinske plaže, u društvu Lapu Ištvana, koji se tada ispred JP Gradsko zelenilo, brinuo za njegovo funkcionisanje, ponudio je da pogleda satni mehanizam, i proba da ga oživi. Dobio je njegovu dozvolu.

Promenio je zarđale delove, napravio nove u svojoj kovačkoj radionici, i ni sam nije bio sasvim uveren da će mehanizam proraditi bez odstupanja, ali upravo to se dogodilo.

Danas, 38 godina kasnije, uradio je to mnogo puta, zato ga mnogi poznaju kao čuvara sata i nasleđa iz prve polovine 18. veka. Za nekoliko godina, biće to pun radni vek, a njegova veština je preko potrebna, kako bi sat nastavio svoj život.

Srećom, njegovim putem krenula je i ćerka Andrea, jedna od retkih žena kovača u svetu. Nedavno je prilikom gostovanja predsednika Francuske Makrona, kao jedan od domaćina, i njemu objašnjavao tajne Petrovaradinskog sata.

Posle požara 1941. godine koji je grom izazvao, vojne vlasti su 1952. godine uradile poslednju ozbiljnije restauraciju šta, kaže Lukači. Danas nakon 73 godine, dok je radio na kazaljkama, primetio je na njima pozlatu ispod belog sloja, što navodi da je ovo bio i njihov autentični izgled sa početka osamnaestog veka, koji je sada vraćen.

Inače, slika sata pod skelama, uticala je i na posao sa razglednicama, jer je jedan od centralnih motiva na pismima koja odlaze iz Novog Sada u svet, pa eto, vreme mu je bilo da se i on zanovi i dobije malo zlatnih detalja.