Београдски редитељ Лолић режира у Бечу

На сценски обогаћеној прес-конференцији, уз велико интересовање аустријских националних медија, бечко Народно позориште објавило је да почињу припреме за мјузикл "Лазарус" у режији Београђанина Милоша Лолића. Биће то четврти Лолићев пројект за ту угледну позоришну сцену. Премијера је 9. маја.

Мјузикл "Лазарус" и ЦД "Blackstar" последњи су уметнички пројекти Дејвида Боувија. "Лазарус" је премијерно изведен у децембру 2015. у њујоршком "Theater Workshop" на Менхетну, што је уједно било и последње јавно појављивање Боувија, који је умро у јануару следеће године.

Уследила је лондонска премијера (Kings Cross Theatre) у новембру 2016, а у фебруару ове године и у "Шаушпилхаусу" у немачком Диселдорфу. Поставка у бечком позоришту је четврта светска премијера "Лазаруса", амбициозан сценски захват чија је уметничка команда поверена београдском редитељу Милошу Лолићу.

На Лолићу је да до 9. маја, када је заказана премијера на великој сцени, координира и синхронизује рад великог тима, у коме су дванаесточлани глумачки ансамбл, живи музички бенд од осам чланова, бројни технички тим и две компликоване сценографије које се стереометријски прожимају.

"Човек који је пао на земљу" и шта је било после

Мјузикл "Лазарус" је битан не само као музички тестамент Дејвида Боувија већ и зато што на иновативан, емотивно издиференциран начин третира домете популарне уметности и интегрише их у високу културу и симболизам новозаветних наратива о ускрснућу.

Други ниво интеграције је испреплетаност медија – литературе, филма и позоришта. На позоришној сцени се прате последњи дани "Томаса Њутона", фиктивног карактера из филма "The Man Who Fell to Earth" (1976, редитељ Николас Рег); Њутон је, оригинално, фиктивни лик из истоименог романа америчког писца Волтера Тевиса из 1963. године.

Трећи слој интеграције је сам Боуви, који је у филму из 1976. играо главну улогу, и у раду на каснијем мјузиклу "Лазарус" и ЦД-у "Blackstar" практично инсценирао властиту смрт као умирање "Томаса Њутона". Прича "Лазаруса": Томас Њутон, алијас Боуви, човек који је пао на земљу" из свемира, одатле прешао у роман, из њега се преселио на филм, оданде скочио у музику, са њом директно стигао на позоришну сцену, умире као да ускрсава. 

Уметнички штоф који се нашао у Лолићевим способним рукама је, драматуршки гледано, потпуно нови културни феномен мултипликованог "аватара" са снагом стварне поп-иконе. 

Лолић и немачки говорни театар

Милош Лолић је познато име на бечкој позоришној сцени. 

За Народно позориште је до сада радио три пута, увек уз добре критике. Први пут 2012, када је на сцену поставио "Магично поподне", текст аустријског модерног писца Волфганга Бауера, те идуће године био награђен Нестројем, највећом аустријском позоришном наградом.

Две године након тога режирао је "Председнице" Вернера Шваба, а крајем 2016. "Рехниц" нобеловке Елфриде Јелинек. Боувијев "Лазарус" ће бити Лолићев четврти пројекат на великој сцени Народног позоришта.

На јучерашњој прес-конференцији, Лолић и уметнички тим су споменули како "још никад нису радили мјузикл", што није сасвим коректно, али се може схватити као део сујеверја позоришног света, да се не "урекне" велики пројекат. 

И "Председнице" и "Рехниц" су садржавали добру дозу мјузикла у себи, не оригинално као драмски текстови, већ у режијском захвату.

Исте године кад и "Рехниц" за Народно позориште, Лолић је за Бург-театар, на сцени у Казину поставио "Party Time" Харолда Пинтера, где је заједно са ансамблом створио упечатљиве слике које идиосинкретски спајају позориште и сликарство.

И на осталим сценама немачког говорног подручја, Лолић постаје домаће име. 

До сада је радио за Минхенско народно позориште (2013, "Роберто Зуко"), Шаушпилхаус Диселдорф/Салцбуршке летње игре (2014, "Хинкеман"), Горки театар Берлин (2014. "Ноћ Гаврила Принципа"; 2015. Еурипидове "Баханткиње") и Театар Базел (2017, Србљановићкини "Скакавци").

број коментара 0 пошаљи коментар