Куда води рат против Ирана – брза транзиција, преживљавање или потпуни хаос

Амерички и израелски званичници на почетку рата говорили су да је циљ напада на Иран да се нанесе максимална штета стубовима моћи Исламске Републике – нуклеарном и ракетном програму, као и Револуционарној гарди.

Коначни циљ, бар како га је у почетку и више пута формулисао амерички председник Доналд Трамп, а и даље га заступа израелски премијер Бенјамин Нетанјаху, јесте да се отвори пут "народном устанку" који би "збацио клерикални ирански режим".

Трамп је напад представио као јединствену прилику за народ Ирана да "поврати своју владу". Промена режима, међутим, више личи на тежњу него на разрађен план, што оставља много простора за случајности и друге непредвидиве факторе.

Брза транзиција

Транзиција власти у Ирану после брзе победе представља идеалан исход за америчке и израелске лидере који су покренули изненадни напад у суботу. У том сценарију, иранске снаге и Револуционарна гарда положили би оружје, како је Трамп и захтевао, док би се различите опозиционе фракције ујединиле и договориле о формирању привремене владе.

Док би се припремали избори, привремена влада би предала оно што је преостало од наводног иранског нуклеарног програма Сједињеним Америчким Државама, док би се истовремено одрекла ракета дугог домета. Такође би америчким нафтним компанијама омогућила доминантан приступ иранском енергетском тржишту.

Аналитичари, међутим, сматрају да је овај сценарио најмање вероватан. Историја показује да када диктатуре падају, често се замењују новим ауторитарним режимима. Када до транзиције дође насиљем, шансе за демократски исход још су мање, а када се промена власти сведе на бомбе бачене са висине од 15.000 метара, вероватноћа је занемарљива.

Мало је вероватно и да би Револуционарна гарда положила оружје пред непријатељски настројеним становништвом или новом владом, знајући да би њени припадници после толико година доминације у најбољем случају могли само да се надају преживљавању. Сваку нову секуларну привремену владу највероватније би на окупу држао национализам.

Ефекат "Мадуро"

У америчком нападу на Каракас почетком јануара, венецуелански председник Николас Мадуро киднапован је и одведен у амерички затвор за свега неколико сати, док су структуре Мадурове власти брзо постигле аранжман са Вашингтоном. Режим је остао на власти, али су САД добиле велики удео у нафтном сектору.

Сличан исход после суботњег убиства ајатолаха Алија Хамнеија вероватно би био више него прихватљив за Трампа, који је изјавио да је спреман да разговара са наследницима врховног вође унутар режима. Да би се такав сценарио остварио у Ирану, било би потребно да се изабере релативно умерен Хамнеијев наследник.

После преговора, ново руководство би пристало на уступке, одустало од иранског нуклеарног програма и прихватило строга ограничења у погледу производње ракета. Истовремено, нова власт би одобрила концесије америчким компанијама за експлоатацију нафте и гаса. У замену за капитулацију пред америчким и израелским захтевима, режиму би било омогућено да опстане.

Ово је други сценарио који би могао да доведе до релативно брзог окончања рата, али је мало вероватно да би нови лидер могао да дође на власт са обећањем потпуне капитулације. У том случају, САД би повукле своје снаге, остављајући Израелу улогу извршиоца споразума, са слободом да поново бомбардује Иран ако процени да је нова влада прекршила своје обавезе.

Преживљавање

Трећи сценарио предвиђа ситуацију у којој би режим преживоо рат. У тој верзији, преживели носиоци војне и политичке власти би се покушали да издрже све наредне нападе, испаљујући ракете и дронове кад год могу. Нови врховни вођа могао би бити изабран по узору на Хамнеија, или би на ту позицију могао да дође политички "слаб" лидер, којим би Револуционарна гарда лако управљала.

Преостало руководство режима могло би да буде охрабрено Трамповим изјавама да би кампања могла трајати свега четири недеље, али и обесхрабрено извештајем листа Политико у којем се наводи да се америчка војска припрема за рат који ће трајати најмање 100 дана.

Многи аналитичари управо овај сценарио сматрају једним од највероватнијих. Међутим, евентуални нуклеарни програм би у оваквој ситуацији могао да се сакрије још дубље и удаљеније од инспектора Међународне агенције за атомску енергију. Хамнеијев верски декрет којим се забрањује производња нуклеарног оружја био би напуштен, а започела би трка да се направи "бомба у подруму". 

После поновљених напада, лидери који би остали на власти могли би да закључе како је нуклеарна бомба једина гаранција опстанка режима. Опозиција би била гушена све бруталније, док би преживели режим све више био изолован. Напади Ирана на земље Залива индикација су у том смеру.

Модел "Либија"

Последњи сценарио подразумева потпуни хаос. У том случају, иранске власти би постепено биле исцрпљене у бомбардовању током наредних недеља и месеци. САД и Израел би према овој верзији били одлучни да Исламска република не о(п)стане на ногама. Ово подразумева "ослобађање народа" у тренутку када се процени да је Револуционарна гарда довољно слаба.

Такође, сепаратистички покрети међу иранским мањинама почели би да уносе оружје преко граница које би остале отворене након америчко-израелских удара на граничне положаје. Азери су најбројнија мањина у земљи, али су Курди, који чине између пет и десет одсто становништва, историјски били најорганизованији и најборбенији.

Ове групе имају базе у регионалној курдској власти у северном Ираку. Постоји и низ мањих сепаратистичких група које већ дуго воде оружану борбу против режима у провинцији Систан и Белуџистан на југоистоку земље. Како би се у послератном Ирану нестабилност ширила дуж етничких линија, суседне државе би ту слабост могле да искористе.

У самом центру земље, дошло би до сукоба присталица монархиста и других опозиционих групама које су деценијама пружале отпор режиму и не би желеле да одустану од сопствене визије будућности Ирана.