Вукелић: Трамп гура Европу у отпор – краткорочна победа, дугорочна цена

Милош Вукелић је гостујући у Дневнику РТС-а оценио да председник САД Доналд Трамп у спољно-политичким преговорима примењује логику из сопственог "приручника" за склапање договора: полази од максималног захтева, подиже улог и настоји да друга страна на крају има осећај да је "могла да добије више".

Према Вукелићевим речима, такав приступ може да произведе тактичке добитке, али истовремено ствара политички отпор код савезника – не само међу лидерима, већ и у европској јавности.

Као илустрацију шире последице тог стила, Вукелић наводи да су Трампови потези последњих недеља додатно антагонизовали део европских лидера и бирача, нарочито после јавних прозивки и објављивања приватне преписке.

Француски председник Емануел Макрон нашао се у центру пажње након што је Трамп поделио поруку у којој Макрон изражава неразумевање због Трамповог курса према Гренланду, што је отворило питање дипломатске "цене" таквог јавног разоткривања комуникације између савезника.

Вукелић сматра да се ефекти већ виде у политичким кампањама: реторика "против Трампа" постаје мобилизујућа, а позивање на Трампа – чак и за десницу или нову десницу – све мање доноси гласове.

Као пример наводи Канаду, где је премијер Марк Карни градио наступ и међународне поруке на отпору према политици притисака и "хегемонији", што је у домаћој јавности претворено у талас патриотизма и подршке.

У Европи, Вукелић указује и на Португал, где се уочи другог круга председничких избора (8. фебруар) кампања одвија у атмосфери снажних поларизација и отпора према идејама које се у јавности везују за "трампизацију" политике.

Атлантизам под знаком питања

Посебан део разговора био је Гренланд. Вукелић оцењује да Трамп тај случај може представљати као "победу преговарачког стила", али да су и Гренланд и Данска – према јавно изношеним ставовима – раније сигнализирали спремност на ширу безбедносну и економску сарадњу, уз јасну црвену линију: суверенитет.

У том смислу, договор који Трамп сада најављује личи на "постизање свега осим суверенитета", па се поставља питање зашто је била потребна ескалација. У међународним извештајима се наводи да Трамп говори о "оквиру" и "тоталном приступу", док НАТО генерални секретар Марк Руте истиче да питање статуса Гренланда није било на столу, а Данска понавља да суверенитет није тема преговора.

Вукелић упозорава да оваква динамика има последице по трансатлантске односе: оно што се раније говорило "у рукавицама" – да је Европа у подређеној позицији у односу на САД – сада се изговара отвореније.

Као индикатор промене атмосфере наводи и јавне наступе европских лидера у Давосу, укључујући поруке белгијског премијера Барта де Вевера да се прелазе "црвене линије" и да би се деценије атлантизма могле довести у питање уколико се овакав курс настави.

"Гренландски преседан" и паралеле са Украјином

Говорећи о паралелама са Украјином, Вукелић оцењује да повезивање "гренландског преседана" са ратом у Украјини може ићи наруку Москви, јер уноси раздор међу савезнике и нормализује идеју "концерта великих сила" – концепта у коме кључне одлуке доноси узак круг најмоћнијих држава.

У том оквиру, додаје, за Украјину су пресудне безбедносне гаранције, док је за Русију кључно питање територије и искључивања страног војног присуства – па "99 одсто договореног" не значи много ако изостане онај део који свака страна сматра егзистенцијалним.

Осврћући се на Трампову иницијативу о формирању новог међународног тела за посредовање у кризама, Вукелић указује на ризик правне и политичке несигурности: ако би се такви формати поставили паралелно са Уједињеним нацијама, без јасних обавеза и механизама, то може додатно поткопати УН и Савет безбедности – институције које су већ често заобилажене.

Ипак, додаје да у ситуацији вишеструких блокада међународног система такви "неконвенционални" покушаји неки виде и као прилику да се пронађу излази из кризе, колико год били спорни.

Вукелић додаје да криза Уједињених нација не мора значити само слабљење међународног поретка, већ може бити и прилика да се изгради нови систем – управо зато што, како каже, стари већ дуго не функционише онако како је замишљен.

Подсећа да је Савет безбедности УН у пракси више пута заобилазен када су велике силе процењивале да им постојећи механизми не омогућавају деловање, па као пример наводи и бомбардовање Југославије 1999. године, које је спроведено без јасног одобрења Савета безбедности.

У том смислу, закључује, опасност данашњег "паралелног" прављења нових формата је правна и политичка несигурност – али истовремено, ако већ деценијама постоји раскорак између норми и реалности, управо ова криза може отворити простор да се међународни поредак редефинише на одрживији начин.