Вештачка интелигенција и инфлација у позадини раста потражње за нуклеарном енергијом

Први пут од катастрофе у Фукошими 2011. године, у Јапану 20. јануара почиње са радом (по капацитету) највећа нуклеарна централа на свету "Кашивазаки-Карива".

Тај комплекс у префектури Њигата на обали Јапанског мора, који се састоји од чак седам реактора, у власништву је "Токијске електропривреде" ("ТЕПКО") и од суштинског је значаја за снабдевање електричном енергијом престоничног појаса, у којем живи чак 37 милиона људи.

Петнаест година застоја

У Јапану је до 20. јануара радило само 14 реактора – пре акцидента у нуклеарки "Фукушима 1", која је такође у власништву "Токијске електропривреде", у земљи су функционисала чак 54 реактора.

Проучавање земљишта испод електране "Кашивазаки-Карива", њених техничких склопова и отпорности на потресе наравно није трајало пуних 15 година, колико је прошло од несреће у Фукушими.

Јапански коментатори отворено кажу да је психолошки елемент, односно, зазирање становништва од коришћења нуклеарних централа, оно што је одложило давање дозволе за њен рад.

Иначе, у овом тренутку Јапан не користи потенцијал од чак 19 гигавата производне снаге, јер већина његових нуклеарки и даље стоји. Поред тих већ постојећих нуклеарки, замрзнута је и изградња реактора потенцијалне снаге од четири гигавата.

Економија и геополитика као подстицаји за реактивирање нуклеарки

У Јапану последњих пет година траје осетна инфлација и учестала су поскупљења струје.

Раст цене електричне енергије, заправо, је почео још након несреће у Фукушими, када су, због страха јавности и потребе да се утврди безбедност нуклеарних постројења, наједном били заустављени сви реактори у земљи, те отпочео увоз великих количина угља и природног течног гаса, као и враћање у функцију старих термоелектрана.

Поновно укључење реактора у централи "Кашивазаки-Карива" (за сада једног) зато је економски оправдано – оно ће вероватно допринети стабилизацији снабдевања и цена струје, те смањењу увоза енергената.

Уопште говорећи, нуклеарке су економичније и исплативије од других постројења за производњу струје, док год функционишу нормално, без већих незгода.

Мада одржавање реактора кошта десетине милиона долара и њихово безбедно уклањање након престанка експлоатације (укључујући ту и нуклеарно гориво из њиховог језгра) може да траје много година, у Јапану, сматра се, један већи реактор, ако ради, компанији која га поседује може да донесе око 630 милиона долара профита годишње.

Такође, економисти тврде да би, када би Јапан зауставио рад поменутих 14 реактора, цена струје скочила за чак 30 одсто.

Поред инфлације, још један снажан подстицај за рестартовање реактора у Јапану је јачање индустрије полупроводника и изградња дата центара потребних за развој вештачке интелигенције – ове две стратешке гране огромни су потрошачи електричне енергије.

Јапански медији, на пример, јављају да планери нових фабрика чипова (полупроводника) свесно траже управо локације које се напајају струјом из нуклеарки, јер он пружају стабилно и обилно снабдевање.

Даље, мада нуклеарна несрећа може имати изузетно озбиљне последице по здравље људи и животну средину, у нормалним условима нуклеарне централе доприносе значајном смањењу емисије гасова који изазивају ефекат стаклене баште и климатске промене и који су штетни по здравље људи.

Нуклеарне централе су Јапану потребне и из геополитичких разлога.

Наиме, далекоисточна царевина поседује сву технологију потребну за њихову изградњу - вишедеценијски носиоци нуклеарне индустрије у земљи су домаће компаније "Тошиба" и "Хитачи", тако да је у том смислу самодовољна.

Са друге стране, природни течни гас, нафта и угаљ се у потпуности увозе из иностранства, што Јапан чини екстремно рањивим у односу на евентуално пресецање поморских рута које воде од Блиског истока, до којег би могло доћи у случају оружаног сукоба у Тајванском мореузу или Јужном кинеском мору.

Такође, улагање у обновљиве изворе енергије, соларну и еолску, подразумева куповину велике количине кинеске опреме, што острвску државу доводи у зависан положај у односу на геополитичког такмаца - Токио може лако пасти у неповољну ситуацију у случају да Пекинг одлучи да му из неког разлога уведе санкције и ускрати испоруку одговарајућих апарата и делова.

Кина, наиме, производи око 70 одсто светских уређаја за акумулацију електричне енергије, те има доминатну позицију на светском тржишту соларних панела и ветрењача.

Због свих тих разлога "ТЕПКО" намерава да у наредних десет година уложи око 70 милијарди долара у нуклеарне централе.

Случај "Фукушима" и развој светске нуклеарне индустрије

У префектрури Фукушима, у марту 2011. године је након страшног земљотреса снаге девет степени у епицентру цунами висине око 15 метара је поклопио две нуклеарне централе у саставу Токијске електропривреде на пацифичкој обали.

У једној од њих, централи "Фукушима 1", дошло је изливања радијације због отказивања мреже за напајање струјом и квара помоћних генератора, што је даље проузроковало прегрејавање језгра реактора и експлозије гаса које су разориле металне кошуље реактора.

За основни узрок несреће узето је то што "ТЕПКО" није уложио новац у изградњу вишег (и скупљег) заштитног зида - централу је од могућег наиласка цунамија бранио ниски зид од свега пет метара. Ово упркос томе што је подручје на којем се нуклеарка налази крајем 19. века погодио цунами висине преко 30 метара.

Руководство компаније сматрало је да је вероватноћа да опет наиђе велики цунами врло мала и није хтело да "загризе" у профит и умањи дивиденде намењене деоничарима издвајањем новца за подизање вишег зида.

Иронично је било и то што је "ТЕПКО", да би обезбедио лакше (бродско) снабдевање опремом и водом за хлађење реактора из мора, изравнао узвисину од око 20 метара и централу изградио у нивоу површине Тихог океана, изложивши је опасности од таласа.

Такође, истрагом је било установљено и да су генератори који су требали да одмене главно напајање струјом у случају да оно откаже били смештени у приземљу уместо на крововима зграда, где би били безбедни од цунамија.

Та компанија је, у време трагедије у Фукушими, дакле, била приватно предузеће, али је сада у државном власништву, јер је влада, након што је у више наврата давала финансијске инјекције како би је одржала у животу, преузела чак 56 одсто њених деоница.

Необична и драматична несрећа у Фукушими, која је у једном тренутку запретила опстанку читаве престоничне области и осакатила јапанску нуклеарну индустрију, мотивисала је владе у Берлину и Тајпеју да се у потпуности одрекну нуклеарне енергије, затварањем постојећих нуклеарних централа и замрзавањем оних у изградњи.

Одустајање од нуклеарне енергије, међутим, није постало светски тренд. У Кини, због скоковитог раста индустрије и екстремно велике загађености услед коришћења огромних количина угља, нуклеарке, као економични извор великих количина енергије и средство које омогућује осетно умањивање загађења ваздуха, остале су насушна потреба.

У тој земљи, где нуклеарне централе тренутно задовољавају само нешто више од пет одсто потреба државе за струјом, данас је у изградњи чак 27 нуклеарних реактора, иако је влада, управо због несреће у Фукушими, донела одлуку да постројења те врсте више не диже дубље на копну, већ само на обали.

Тако ће Кина, која већ поседује 59 функционалних реактора снаге 62 гигавата, до 2030. по капацитету највероватније претећи светског нуклеарног лидера САД, које поседују 94 реактора снаге 97 гигавата, јер намерава да до те године оствари укупну инсталисану снагу од 110 гигавата.

Кина и Русија носиоци убрзаног развоја светске нуклеарне индустрије

Кина, дакле, стреловитом брзином увећава своје нуклеарне капацитете. Она је, наиме, само у деветогодишњем периоду од 2015. до 2024. изградила чак 34 реактора.

Стручњаци тврде да у Кини од полагања темеља нуклеарне централе до почетка њене експлоатације, односно, прикључења на електричну мрежу прође просечно само 6,3 године, што је за чак три године бољи резултат од светског просека.

И Трампова администрација је у мају прошле године објавила план по којем би до 2030. године у САД, где још од 2013. године није пуштен у рад ниједан нови реактор, требала да почне изградња чак десет таквих постројења, првенствено због велике потражње за струјом коју генеришу дата центри.

Пуно нуклеарних реактора, код куће али и у страним земљама попут Турске, Египта, Индије и Бангладеша, гради и Русија. Влада у Москви планира изградњу чак 38 нових реактора у својој земљи, где већ ради њих 36.

По подацима америчке Админстрације за информације о енергији (ЕИА) у јуну 2025. године у свету је, у 31 земљи, радило 416 нуклеарних реактора укупне инсталисане снаге од 376 гигавата.

Ако би се томе придодали сви исправни рекатори у Јапану који сада стоје, тај број би скочио на близу 440 реактора.