Препирка о новцу између Вашингтона и Сеула – ријалити шоу у Трамповој режији

Док су у Сеулу веровали да су са Трамповим преговарачима постигли договор да корејске банке и предузећа подрже производне и инфраструктурне пројекте у САД давањем гаранција и дугорочних зајмова у складу са својим интересима, у Вашингтону су председник и владини званичници почели да јавно говоре како ће им Република Кореја у кратком року безусловно ставити на располагање огромних 350 милијарди долара у кешу.

Нестудиозно и необавезно, често импулсивно вођење државне политике које упражњава влада председника Доналда Трампа ломи америчке савезнике у Источној Азији – драконским царинама и мегаломанским захтевима који се из часа у час мењају она их исцрпљује економски и паралише политички.

Очигледан пример је Република Кореја, која је крајем јула постигла, или је бар веровала да је постигла, оквирни споразум са Трамповом администрацијом о новим "реципрочним" царинама.

По њему, влада у Вашингтону је требало да у односу на јужнокорејску робу "милосрдно" уведе царине од "само" 15 процената уместо 25, с колико се у почетку претило – "доброчинство" за које би Сеул свом вишедеценијском војнополитичком савезнику и старатељу, између осталог, требало да се одужи и улагањима у износу од 350 милијарди долара.

И док су у Сеулу одахнули што су уопште успели да постигну икакав споразум са Трампом, те како-тако издвејствовали да се економска штета од његових тарифа сведе у релативно подношљиви оквир, у недељама које су уследиле постало је јасно да договор о формирању заједничког инвестиционог фонда две владе који су постигли са преговарачким тимом ексцентричног њујоршког магната неће бити оно што су веровали да јесте.

Наиме, члан америчког преговарачког тима, министар трговине САД Хауард Лутник је крајем августа у интервјуу телевизијској станици Си-Ен-Би-Си рекао ће његова влада од новца коју јој буду уплатили Јапан, Република Кореја и друге земље оформити велики инвестициони фонд из којег ће се финансирати изградња инфраструктуре у САД.

То би практично значило да јужнокорејска влада и компаније треба да Трамповој администрацији безусловно исплате кеш с којим би она надаље располагала по свом нахођењу како би избегле по трговину погубне високе царине од 25 одсто.

И сам председник Трамп је пре неколико недеља (25. септембра) самоуверено изјавио америчким медијима да ће влада у Сеулу убризгати 350 милијарди долара у америчку привреду, те да ће тај новац бити положен унапред, пре отпочињања конкретних пројеката.

Слично је, јавили су медији у Јужној Кореји, записано и у тексту меморандума које је као резултат јулских преговора објавила америчка страна. 

У Сеулу су, међутим, наивно веровали да се усмени договор остварен крајем јула састојао у томе да највећи део, преко 90 посто, те огромне суме неће бити директне инвестиције, односно, ин‌јекције у кешу, поготово не унапред, већ гаранције и кредитне линије које ће јужнокорејске компаније и банке давати током дужег периода времена како би се омогућила или подржала реализација разних пројеката у САД, у чијем планирању би и оне саме учествовале.

Немогућ захтев Вашингтона

Ту је, дакле, за јужнокорејску владу неочекивано, настао опасан спор, који може довести у питање функционисање њене државе. Она, наиме, никако не може себи да приушти да из својих трезора сместа изнесе 350 милијарди долара и просто их преда Трампу. Јер, то је износ који представља чак 84 посто резерви у страној валути које она поседује (416 милијарди долара). 

То је и цифра која је већа од укупног улагања Републике Кореје у иностранству у последњих пет година, што обухвата све, од куповина деоница страних фирми, преко изградње фабрика, до отварања пословница и продавница. 

Колико је 350 милијарди долара огромна цифра за економију Републике Кореје илуструје и податак Јужнокорејске извозно-увозне банке да укупне директне инвестиције те далекоисточне државе у САД за период од 57 година, од 1968. до првог полугодишта 2025, износе укупно 256 милијарди долара.

Током осамдесетих и деведесетих година прошлог века, Јужна Кореја је у америчку привреду улагала мање од 100 милиона долара годишње, али су њене инвестиције осетно скочиле од почетка овог века, прешавши цифру од 10 милијарди у 2016. и достигавши максимум од близу 30 милијарди долара у 2022. години. 

Иако је тренд раста очигледан, новац који Трамп захтева од Сеула за хитну реиндустрализацију своје земље је, дакле, еквивалент збира 11 и по годишњих инвестиционих максимума. 

Поређења ради није на одмет навести и да је укупни износ страних директних инвестиција из целог света које су САД примиле у 2024. години био 292 милијарде долара – то, дакле, значи да Трамп од Јужнокореанаца очекује да они сами за само пар година САД предају више зелених новчаница него цела планета заједно у 2024.

Отпор у Сеулу

Јужнокорејска влада зато је одбила да потпише текст споразума који је формулисао Трампов преговарачки тим и након његове изјаве дате 25. септембра издала саопштење у којем је негирала тврдњу да је реч о 350 милијарди долара директних инвестиција у кешу. 

Проблем је, међутим, у томе што то саопштење у Вашингтону, изгледа, нико није чуо. Слуха није било ни за раније изјаве високих званичника јужнокорејског министарства индустрије који су се у другој половини септембра упутили у Вашингтон да би користећи разне врсте емпиријског материјала и економских пројекција документовано уверили америчке званичнике да њихова економија једноставно није толико снажна да би могла да у кешу у кратком року исплати тако велику суму. 

У јавну расправу се укључио и председник Ли Џе Мјон, који је изјавио да ако његова држава буде присиљена да у кешу исплати 350 милијарди долара за пројекте у САД без обављања валутне замене (која, чини се, у принципу не интересује Вашингтон пошто корејски вон није привлачан колико евро или јен), да ће се она суочити са финансијском кризом која се може мерити са оном из 1997. године, када је запретио банкрот државе.

Јужнокорејски лидер истакао је да детаљи у вези улагања Сеула у америчку привреду нису утаначени и да је то болна чињеница која озбиљно угрожава економију његове земље.

Он је и додао да ће недавно масовно хапшење преко три стотине јужнокорејских стручњака који су у америчкој држави Џорџија радили на изградњи фабрике "Хјунадија" и постављању производње, под изговором неправилности у визама које су поседовали, отежати спровођење инвестиција које прижељкује Трампова администрација због горчине и осећаја неизвесности који је оно унело у јужнокорејски пословни свет.

Недостатак слуха за друге

Но, сви ти аргументи бар до сада, чини се, ништа нису значили Трамповом преговарачком тиму.

У хвалоспевима америчком лидеру нарочито се истиче његов министар трговине Хауард Лутник, који – да ли инспирисан Трамповом преговарачком тактиком блефирања која се састоји од изненадних и потпуно екстремних захтева или свестан ниског мишљења које амерички председник има о Републици Кореји као "кеш машини" која деценијама "искориштава" његову земљу – крајем септембра је чак затражио да се, противно јужнокорејским молбама, цифра коју Сеул мора да инвестира у САД значајно подигне и приближи износу од 550 милијарди, колико је обећао Јапан. 

Ово упркос томе што је јужнокорејски председник Ли претходно јасно ставио до знања да његова земља ни по обиму економије, ни када су девизне резерве у питању није моћна колико Јапан.

И сам председник Трамп на недавној конференцији за штампу у Белој кући (15. октобра), набрајајући своја досадашња достигнућа, поновио је тврдњу да је Јужна Кореја обећала да ће унапред положити 350 милијарди новца за инвестиције у америчку привреду.

Ово само дан након што је јужнокорејски министар финансија Ку Јун Чол изјавио да је америчка страна показала разумевање за аргументе јужнокорејске владе и да је направљен напредак у преговорима, алудирајући да новац неће морати да буде дат унапред.

Отуд, све више аналитичара у азијско-пацифичком региону не може да прикрије разочарење услед тога што Трампова администрација међународне преговоре води на неуређен, непрофесионалан начин, пун обрта и перипетија – без довољно припрема, међусобне усаглашености и удубљивања у тематику, а са пуно позирања и бомбастичних изјава, налик реалити шоу. 

Приметна је и горчина поводом ироничне чињенице да су до сада највеће жртве Трампове агресивне спољне економске политике заправо савезнице Сједињених Држава, а не њихови геополитички ривали, будући да Трампова влада, чини се, не може да изнађе начин да присили државе попут Кине и Индије, које воде независну политику, да се повинују његовим једностраним, каприциозним захтевима, док истовремено безобзирно убира харач од кооперативних земаља и ентитета као што су Јапан, Република Кореја, Тајван или Европска унија. 

Зрно наде

Јужнокорејској влади преостаје нада да се прецизнији споразум о царинама може постићи крајем овог месеца током трајања самита Организације за економску сарадњу у Азијско-пацифичком региону (АПЕЦ), који ће бити одржан у управо њеној земљи у граду Гјонгџуу, или током посете председника Трампа у Сеулу 29. октобра.  

Наравно, не само јужнокорејска влада, већ и сви други субјекти широм света наде могу да положе и у америчко судство – у могућност да оно поништи одлуку председника Трампа о увођењу нових царина као нешто на шта он нема право, већ спада у ингеренције парламента.