Уметност "блефирања" или казна за савезнике – шта Трампове царине значе за Јапан и Јужну Кореју

Амерички председник Доналд Трамп објавио је листу земаља којима је упутио формална писма у којим их обавештава о одлуци његове администрације у вези тзв. "реципрочних царина", које је она "одрезала", узимајући амерички трговински дефицит као основу за рачун.

На тој листи првих 15 земаља "срећних добитница" америчких епистола, интересантно, нашле су се и Србија и Босна и Херцеговина, које су добиле попуст од по неколико процената у односу на цифре које су биле објављене у априлу, али и Јапан и Република Кореја, вишедеценијски верни војнополитички савезници САД, који нису добро прошли, јер су царине које Трамп за њих предвиђа остале исте како је било и најављено (Република Кореја), односно, у случају Јапана, чак и благо увећане (за један одсто).

Ово упркос томе што се у тим далекоисточним земљама очекивало да ће им њихов досадашњи допринос економији САД кроз много милијарди долара улагања у фабрике аутомобила (Јапан) и постројења за производњу чипова (Република Кореја), као и њихова важност у војно безбедносном смислу за Вашингтон у Источној Азији и, шире, Азијско-пацифичком региону донети осетну поштеду.

Обе земље су последњих година такође за САД врло корисни финансијери послератних обнова у државама које су САД војно разрушиле, а влада у Сеулу све више преузима и улогу крупног снабдевача наоружањем европских чланица НАТО савеза.

Трамп против Јапана

Република Кореја, дакле, остала је на 25 одсто, док је Јапан из Трампове посланице сазнао да га очекује раст са 24 на 25 одсто. Овде је реч о тзв. "реципрочним царинама", које треба разликовати од тзв. "секторских царина", које, као и друге земље, такође погађају ове далекоисточне економије, тј. од тарифа на аутомобиле и делове за возила у висини од 25 процената и тарифа на производе од челика и алимунијума, које су испрва биле одређене да буду 25 одсто, али онда у једном тренутку скочиле на чак читавих 50.

И док је прилично јасно да Јужна Кореја остаје на истом нивоу када су у питању "реципрочне царине" због тога што, услед предизборне политичке нестабилности, одржавања председничких избора и потоњег процеса формирања нове владе није била у прилици да уђе у преговоре, за Јапан, који је више од два месеца преговарао са Трамповим тимом, али му није пружио оно што (највише) жели и већ се може рећи да је кажњен. И то не само симболично, како би се дало наслутити из корекције нагоре од само један посто, већ најпре стога што уопште није добио снижење, које су очекивали не само политичари и пословни свет у Токију, већ и њихови партнери у САД и неутрални посматрачи у Азији.

Да ли је у питању уметност блефирања

У свом карактеристично непредвидивом маниру, који он и део људи око њега сматрају сегментом непревазиђене уметности преговарања, Трамп је још једном у последњем тренутку одложио ступање на снагу "реципрочних царина" (секторске већ важе) за три недеље, до 1. августа. То би, ваљда, требало да пружи прилику земљама из првог епистоларног таласа, укључујући ту и Србију и Јапан, да промисле још мало о начинима на који могу да задовоље Трампа, понуде нешто што му се допада и тако дођу до неког за себе повољнијег нивоа тзв. "реципрочних царина".

Судећи по садржају које су објавили јапански медији, његово писмо оставља простор за измене у висини царина у будућности.

Међутим, у случају Јапана постизање договора у наредних неколико недеља делује неизводљиво, јер су у земљи за 20. јул заказани избори за горњи дом парламента. Они ће, могуће, бити тешка битка за владајућу Либерално-демократску партију, која се суочава са незадовољством становништва у вези сада већ вишегодишње инфлације и, нарочито, пораста цене пиринча.

У Јапану има оних који и даље верују да Трамп блефира, те да ће, када Земља излазећег сунца направи још један или два уступка, она добити прижељкивану поштеду бар у вези "реципрочних царина", кад већ, чини се, не може у области тарифа на аутомобиле, која је за њу најважнија. Највише се говори о потреби да Токио изађе у сусрет Трампу тако што ће осетно повећати увоз аутомобила америчког порекла, јер су управо возила сегмент у којем САД бележе највећи минус у трговини са Јапаном. Али, пошто америчи аутомобили немају добру прођу у далекоисточној царевини, последњих дана се чак спекулише о могућности да најбогатија домаћа компанија "Тојота" своја возила произведена у САД извози у домовину како би се на тај начин формално повећао амерички извоз и умањио јапански трговински суфицит (који је у последње две године износио 68, односно, 62 милијарде долара).

Но, све је мањих оних који Трампове потезе виде као пролазни блеф у сврху стицања једнократне економске користи, а све више оних који их узимају као израз стварног непоштовања и изнуђивање. Јапански медији не крију фрустрацију у политичким кулоарима у Токију, те све више пишу о председничком каприцу и необавештености, те о некомпетентности и неусаглашености његовог преговарачког тима.

Рецимо, пре неколико дана амерички лидер је у својој објави на друштвеним медијима написао да је Јапан размажена земља која не жели да купи амерички пиринач иако у њему влада несташица истог, те да ће влади у Токију упутити писмо којим је обавештава о увођењу царина (што је заиста и учинио). Међутим, истина је да Јапан највећи део увозног пиринча добавља управо из САД. У фискалној 2024. он је купио око 346.000 тона те житарице, углавном пореклом из Калифорније, док је укупни увоз износио 767.000 тона. И у последњих неколико месеци, у настојању да обори цену пиринча, која је скочила због суше у 2023, јапанска влада је у два наврата увезла велике контигенте те биљне културе из САД.

Зависност која гуши

Ситуација у којој би, поред свих фабрика које има у Јапану, "Тојота" морала да увози сопствене аутомобиле из САД у Јапан била би болан парадокс и нелогичност која се може описати као трагикомедија, ако не и увреда за интелигенцију.

Но, Токио је економски и политички зависан од САД и то је карта коју Трамп игра без обзира на политичке импликације које то може имати по савез две земље и углед Вашингтона у Јапану - да ли због тога што заиста верује да је та острвска царевина у прошлости на нефер начин искоришћавала САД, или стога што, поред жеље да изнуди разне економске уступке, заправо има и намеру да постављањем неиспуњивих услова створи изговор који омогућава да задржи високе царине како би убирањем прихода од њих попунио празнину у државној каси насталу недавним резањем пореза.

Како год било, он ће високим царинама нанети озбиљну, може се рећи, огромну штету Јапану, за који су САД највећи спољнотрговински партнер после Кине и тржиште на којем остварују највећу продају аутомобила.

Са таквим пријатељима, нису потребни непријатељи

Економски разорно деловање америчких партнера није ништа ново за Јапан. У време када је јапанска индустрија почела да осваја америчко тржиште јефтином и квалитетном електроником и аутомобилима крајем седамдесетих и почетком осамдесетих Вашингтон је комбинацијом политичког и економског притиска од Токија изнудио крупне уступке штетне по јапанску економију.

Док су произвођачи аутомобила из Земље излазећег сунца успели да преживе наметнуто уздржавање од извоза у САД захваљујући огромним улагањима у производне капацитете на америчком тлу, индустрија полупроводника није, и као резултат пристанка Токија да уступи своју убедљиво водећу позицију другима, производни капацитети и иницијатива на међународном тржишту чипова прешли су у јужнокорејске, америчке и тајванске руке. Отуд, Јапан данас има велики заостатак за тим земљама и регионима када су у питању поседовање патената и пројектовање и производња најсавременијих чипова, па влада у Токију сада убрзано ради на томе да поврати знање и осигура снабдевање јапанске индустрије квалитетним чиповима кроз давање субвенција и пореских повластица тајванском гиганту "ТСМЦ" за изградњу фабрика у Јапану.

Даље, Јапан је кроз Плаза договор из 1985. био и принуђен да драстично ојача своју валуту у односу на амерички долар, након чега је његова економија доживела усијање у форми прекомерне куповине земље и некретнина, драматичног надувавања цена истих и раста вредности берзанских деоница. Почетком деведесетих уследили су пуцање тог економског мехура и проблем лоших дугова који је готово паралисао банкарски систем - од тада Јапан више никада није постигао привредни раст иоле налик ономе који је остваривао пре апрецијације своје валуте. Јапански економисти зато последње три и по деценије називају "изгубљеним".

Међутим, Трампове царине ипак су посебне, чак и кад се узме у обзир ова историја озбиљних економских непријатности које је Вашингтон проузроковао Токију. Наиме, у поређењу са гушењем јапанске индустрије полупроводника и америчким царинама на увоз јапанских аутомобила осамдесетих година прошлог века, оне су специфичне по својој наглости и бескомпромисној свеобухватности.

С друге стране, док је јачање јена након Плаза договора по ширини утицаја или захвата слично Трамповим царинама, јер је проузроковало поменуте велике унутрашње поремећаје и до тада изузетно јефтине јапанске производе учинило много скупљим за извоз, истовремено, оно је јапанске грађане и компаније учинило и много богатијим.

Они су се изненада нашли у ситуацији да могу себи да приуште масовну куповину некретнина, уметнина и предузећа у иностранству јер су њихови јени сада вредели буквално дупло више у страној валути. Када су Трампове царине у питању, доброг економског ефекта по Јапан уопште нема, па се може рећи да су оне у историји послератних односа две земље јединствене и по својој искључивој штетности.

Шта лежи у будућности?

Наравно, можда ће будућност показати да је Јапан стекао известан политички добитак захваљујући Трамповим царинама - то ће зависити од курса који заузме влада у Токију. Она може да изабере ћутање, повлачење и трпљење, у нади да ће после Трампа на власт у САД доћи режим који ће за њу имати више разумевања (и тако пристане на јоше једно у низу рањавања од стране свог најближег савезника). Али, како многи политички коментатори наглашавају - нада није стратегија, већ често узалудно и нереално ишчекивање чуда.

Алтернативно, јапанска влада би могла и да Трампове царине узме за повод да избори више аутономије у односу на САД, најпре економске - кроз јаче трговинско и технолошко повезивање са Кином, Републиком Корејом, земљама АСЕАН-а, Индијом, Европском унијом, Јужном Америком и Африком. Управо би већа независност у вођењу економске и спољне политике остварена кроз појачану диверсификацију трговине с иностранством, могла да буде срећа у несрећи за у амерички врх разочарани Токио.