Тишина последњих сведока – осам деценија од ослобођења логора Захсенхаузен

Када су спасиоци стигли у концентрациони логор Захсенхаузен, затекли су око 3.000 затвореника, неговатеља и лекара. За око 300 затвореника ослобођење 22. априла 1945. од стране пољских и совјетских војника није дошло на време – умрли су убрзо након тога од последица окрутног поступања нациста.

Пражњење концентрационог логора северно од Берлина започело је дан раније. Нацисти су више од 30.000 затвореника послали на такозване маршеве смрти – неколико хиљада њих ту тортуру није преживело. А између 1936. и 1945. у Захсенхаузену и бројним спољним логорима било је заробљено најмање 200.000 људи из 40-ак земаља.3

До краја Другог светског рата десетине хиљада затвореника је умрло – од глади, болести, злостављања, медицинских експеримената и присилног рада. Само током јесени 1941. најмање 10.000 совјетских ратних заробљеника, међу њима и многи Јевреји, убијено је у посебно изграђеном постројењу за стрељање или угушено гасом у преуређеним камионима.

За преживеле би ово могла да буде последња комеморација

У обележавању 80. годишњице ослобођења логора учествује шесторо преживелих, три жене и три мушкарца. Они су у Захсенхаузен или један од његових спољних логора били депортовани као деца или млади људи.

Петоро их је из Пољске, а најстарији је Украјинац Микола Урбан, рођен 1924. у Харкову. Он по први пут учествује на једној комеморацији, а доћи ће из Швајцарске, где се склонио након почетка руског напада на његову домовину.

Овогодишња комеморација у Захсенхаузену за Урбана и остале времешне сведоке могла би да буде последња. Аксел Дрекол, директор Фондације меморијалних места у Бранденбургу, већ дуго размишља о томе. Већина преживелих затвореника у међувремену је умрла.

"Често су били уз нас, као да су очеви или мајчини пријатељи. То што тих људи више нема, за нас је веома значајна прекретница", навео је Дрекол.

"Нацисти су затворенике претворили у бројеве"

Како би посетиоцима приближили историју бивших концентрационих логора као што је Захсенхаузен или женског логора Равенсбрик, меморијални центри већ годинама користе уметност и музику, али и радионице за младе.

"То је толико важно зато што култура – уз класичну педагогију и класичне изложбене формате – може да гради мостове, да уклања баријере и да допре до људи", каже Дрекол.

То може да потврди и Катрин Грибер. Унука затвореника из Захсенхаузена председница је Удружења пријатеља меморијалног центра и припадајућег музеја. Када се на званичним догађањима певају песме које су написали логораши, то дубоко дира и њихове потомке.

"Нацисти су затворенике претворили у бројеве, али они су у сваком тренутку били људи. И песме могу да помогну да замислите те људе који су их певали", каже Катрин Грибер.

Њен деда Хајнрих био је пастор и члан Исповедне цркве, која се супротстављала нацистичком режиму. Због свог ангажовања, нарочито за људе јеврејске вере, 1940. је завршио у Захсенхаузену, а касније и у логору Дахау.

Деда је умро 1975, унука је тада још била мала. Разговором о историји своје породице она повезује прошлост са садашњошћу. Од свог деде Хајнриха зна да је у логору показивао солидарност са сапатницима, али да је солидарност и сам доживео. „Био је веома близу смрти, али су га спасили комунисти-затвореници“, прича унука.

Критика актуелне расправе о миграцијама и избеглицама

Вредност аутентичних места попут Захсенхаузена је непроцењива, сматра Катрин Грибер: "Преносе знање, стављају појединачне судбине у контекст и омогућавају посетитељкама и посетиоцима да их то место емоционално дирне".

Она притом мисли на општи помак удесно у Немачкој: "За мене из историје произлази следећа поука: људи се не смеју искључивати и претварати у жртвене јарце. Зато ме боли тренутна расправа о избеглицама".

Недавно су се будући коалициони партнери, Демохришћани (ЦДУ/ЦСУ) и Социјалдемократе (СПД), договорили око драстичног пооштравања политике азила.

А Алтернатива за Немачку (АфД), странка која се у Немачкој званично класификује као делом десно-екстремна, већ годинама распирује мржњу према становницима Немачке страног порекла и према људима који беже од рата и сиромаштва.

Сећање на совјетски специјални логор

Након ослобођења у априлу 1945, бивши логор Захсенхаузен је Совјетски Савез, једна од земаља победница у Другом светском рату, пренаменио у специјални логор. Након злочиначког нацистичког режима, уследила је комунистичка страховлада.

До распуштања тог специјалног логора 1950. тамо је било заробљено око 60.000 људи – првенствено нацисти, али и противници нових властодржаца, као и особе ухапшене без законских основа. Око 12.000 њих умрло је од глади и болести.

На то поглавље историје логора Захсенхаузен подсетиће се почетком септембра уз комеморације и изложбе.