Читај ми!

Џон Кенеди, мит који траје и председник чију је смрт предвидео Тито

Џон Фицџералд Кенеди убијен је 22. новембра 1963. у Даласу, пре 60 година. Био је 35. председник Сједињених Држава. Уједно је и најмлађи изабрани шеф државе, али и први римокатолик у Овалном кабинету Беле куће. Породични педигре и богатство, образовање у елитним школама, учешће у војним операцијама у Другом светском рату, харизма и посвећеност медијским наступима омогућили су му брзо напредовање у политичкој каријери. Конгресмен је постао са 29, сенатор са 35, а председник са 43 године. У првом и једином мандату, који је потрајао 1.036 дана, суочио се са економском кризом и расним немирима унутар САД, али и растућим хладноратовским тензијама у Берлину, на Куби и у Вијетнаму. Атентат у Тексасу изненадио је Америку и свет, а Кенеди је наставио да живи кроз мит и теорије завере.

Џон Кенеди, мит који траје и председник чију је смрт предвидео Тито Џон Кенеди, мит који траје и председник чију је смрт предвидео Тито

"Далас, 22. новембар – Председник Џон Фицџералд Кенеди убијен је док је пролазио центром града у колони возила. Атентатор је пуцао из снајпера, а Кенеди је убрзо преминуо због излива крви у мозак након што је погођен метком у главу. Потпредседник Линдон Џонсон положио је заклетву као 36. председник Сједињених Држава, 99 минута након смрти Кенедија. Полиција је убрзо пронашла осумњиченог Лија Харвија Освалда, који је раније живео у Совјетском Савезу и прокубански је оријентисан. Оптужен је за убиство." 

Тако је Њујорк тајмс 1963. године известио о смрти Џона Кенедија, најмлађег изабраног председника САД.

"Далас, 24. новембар – Лија Харвија Освалда, убицу председника Кенедија, усмртио је власник локалног ноћног клуба у Даласу док је полиција превозила осумњиченог за атентат на Кенедија из градског у окружни затвор. Нападач, Џек Рубенштајн, познатији као Џек Руби, пуцао је из правца групе новинара који су посматрали пребацивање Освалда из затвора у блиндирано полицијско возило",  писао је, између осталог, Њујорк тајмс о убиству осумњиченог за атентат на Кенедија.

"Вашингтон, 27. септембар – Ниједан совјетски, кубански или други страни званичник и агент није пружио никакву посредну и непосредну подршку Лију Харвију Освалду током припреме и извршења убиства Кенедија. Освалд је деловао потпуно сам."

Тако је Њујорк тајмс десет месеци касније, у септембру 1964, пренео извештај Воренове комисије која је истраживала убиство првог римокатоличког америчког шефа државе.

У тих десет месеци, колико је протекло од убистава до извештаја о истрази, посејано је семе мита и теорија завере о Џону Кенедију. Шест деценија касније, након 40.000 објављених књига, списа, научних радова, емисија и филмова о животу и смрти 35. председника САД, и пошто је јавно објављено више од 97 одсто документације националних служби, светски историчари га сврставају међу најомиљеније америчке председнике, а истраживања јавног мњења потврђују да у званичну верзију смрти не верује и до 50 одсто становништва Америке.

Код трагедија моћника шаблон је јасан – легенда надилази чињенице и ствара алтернативна веровања. Проћи ће још много годишњица и обележавања деценија од атентата, а одстојање ће бити исто – Кенедијев живот постао је мит, а прерана смрт погодно тле за идеализацију и теорије завере.

"Кенедијево брутално убиство, неостварени политички планови, потом погоршана економска ситуација као и ескалација вијетнамског рата, учиниће да се у тој недовршености његове приче романтизује и идеализује једна епоха. Чежња да се то време врати потом је обликовала мит", каже за РТС Симона Чупић, професорка Историје уметности на Филозофском факултету и уредница зборника радова JFK Culture.

Породични педигре и боравак у Европи

Кенеди је рођен 29. маја 1917. у Бруклајну, у савезној америчкој држави Масачусетс, као друго од деветоро деце Џозефа и Роуз Кенеди. Оба родитеља пореклом су били чланови најистакнутијих ирских римокатоличких породица из Бостона. 

Упркос честим здравственим проблемима у детињству и тинејџерском добу, а касније ће му бити дијагностикована и хронична Адисонова болест, Кенеди, од милоште звани Џек, водио је здрав живот, активно се бавио спортом и похађао је елитне приватне школе и универзитет, укључујући и Харвард.

Кенедијев отац Џозеф је у тридесетим годинама живота већ био успешан бизнисмен и бавио се берзанским пословима. Одавно је испунио жељу да у 35. години има милион долара на банковном рачуну. Био је и присталица америчког председника Френклина Делана Рузвелта, због чега је рано постао политичар и именован је за председника америчке Комисије за хартије од вредности 1934. године. Три године касније именован је за амбасадора САД у Великој Британији, што је Џон искористио за честа путовања по Европи.

Још као студент, а током боравка на Острву и у Немачкој, Џон је радио као секретар свога оца и забележио је неколико теза о политичким дешавањима у Европи уочи Другог светског рата.

Ставови о неспремности Британије за рат са Немачком касније су обликовани у књигу Зашто је Енглеска спавала из 1940. Убрзо по објављивању, постала је једна од најпродаванијих, али је првих 30.000 копија откупио Џонов отац и тако вештачки изазвао интересовање за то дело.

Војник по сваку цену

Због учесталих здравствених проблема и опште слабости Кенеди није примљен у америчку војску.

Чак ни као добровољац није имао велике шансе све док отац није реаговао у војним круговима и наводно платио да му сина приме у морнарицу.

Џон се војсци придружио 1941. године, а 1943. је распоређен на Јужни Пацифик где је командовао патролним торпедним чамцем "ПТ-109".

Јапански разарач је у августу 1943. погодио "ПТ-109", а Кенеди и већина чланова посаде преживели су напад.

Часопис Њујоркер је у тексту из 1944. писао о подвигу посаде брода "ПТ-109", а Џон је био у главној улози. Наводно је појединцима помогао при извлачењу на копно и на кори кокоса је написао поруку коју су домороци проследили америчком штабу након чега је уследила спасилачка мисија.

За овај подвиг касније је одликован за херојство.

Џонов старији брат није преживео рат. Авион Џозефа Млађег је оборен током тајне мисије у нападу на Немачку 1944. године.

Њихов отац имао је идеју да најстарији син постане председник Америке. Када је Џозеф Млађи погинуо, терет очевог плана пребачен је на Џона.

Конгресмен и сенатор

Још током службовања у војсци, Кенеди је планирао да по повратку у домовину буде новинар. Међутим, након што је 1944. напустио морнарицу, променио је курс.

Вратио се у Бостон и учествовао је у трци за конгресмена 1946. Уз очеву подршку, новац и контакте, релативно лако је добио номинацију Демократске странке и победио републиканског кандидата у трци за 11. дистрикт Масачусетса. Конгресмен је постао са 29 година.

Реизабран је у Представнички дом 1948. и 1950. године, а 1952. се успешно кандидовао за амерички Сенат, победивши популарног републиканског представника Хенрија Кабота Лоџа Млађег. Две године касније је оперисао леђа, а током опоравка је написао Профиле храбрости. За кратке скице осморице америчких сенатора који су се истицали по храбрости и интегритету добио је Пулицерову награду. Ипак, од објављивања су постојале контроверзе око ауторства. Наводно су за већи део заслужни Кенедијеви писци говора.

Пут ка председништву и значај телевизије

Кенеди је био потпредседнички кандидат у тиму Адлаја Стивенсона 1956. године, који је изгубио изборе од републиканца Двајта Ајзенхауера.

Председничку кандидатуру представио је четири године касније. На унутарстраначким изборима победио је либерално оријентисаног демократу Хјуберта Хамфрија и за свог потпредседничког кандидата одредио Линдона Џонсона.

На општим председничким изборима тесно је победио републиканског кандидата Ричарда Никсона, који је претходно осам година обављао дужност потпредседника у Ајзенхауеровом кабинету.

Кенеди је у трци против Никсона успешно искористио предности телевизије, као новог медија, и прву дебату председничких кандидата пред камерама, коју је пратило на десетине милиона грађана САД.

Био је млад и енергичан. Супротност тромом и "статус кво" политичару, какав је био Никсон. Свој полет веродостојно је пренео на екран, а анализе показују да му је управо телевизија и прва дебата донела превагу.

Американци који су дебату слушали преко радија су већински  подржавали Никсона.

Али, у телевизијском студију у Чикагу, Кенеди је наступио самоуверено, гледајући директно у камеру. Никсон је изгледао уплашено, уморно и узнемирено. Брисао је зној са лица више пута у току дебате, док му се шминка размазала.

"Након дебате ме је позвала мајка и питала да ли сам добро", присетио се Никсон неуспеха у телевизијском дуелу са Кенедијем у својим мемоарима.

Кенеди је освојио око 120.000 гласова више од Никсона међу 70 милиона Американаца који су гласали.

Професорка Филозофског факултета и уредница зборника радова JFK Culture Симона Чупић каже за РТС да Кенеди није био први председник који је користио телевизију и медије за потребе политике, али да јесте био први који је био способан да искористи њен пун потенцијал. 

"Ајзенхауер је први председнички кандидат који је своју кандидатуру објавио преко телевизије и први који је развио телевизијску стратегију за номинацијску конвенцију. Такође је и први кандидат који је имао телевизијску рекламу осмишљену од стране агенције. Али, веза између политике и телевизије свој врхунац ће достићи током Кенедијевог мандата. Моћ новог медија, у спрези са његовом способношћу да је искористи, још од прве кампање за Сенат, па све до директно преношених председничких конференције за медије, обележиће читав овај историјски период а Кенедију донети надимак ‘телевизијски председник’", каже професорка Чупић.

Кенеди култура

Кенеди је био у браку са Жаклином Џеки Ли Бувије више од десет година, све до атентата. Лепи и гламурозни, млади родитељи Керолајн и Џона Млађег, Џон и Џеки су освежили америчку политику након конзервативног брачног пара Ајзенхауер. На спољном плану су били супротност Хрушчовима.

Уз медије, препознали су и улогу културе у политици. Професорка Чупић сматра да су Кенедијеви изменили однос америчке политике према афирмацији уметности и културе.

"Кенедијева администрација се у својој политици ‘нове границе’ шездесетих заложила и за ‘нову границу’ културе. Тако ће, рецимо, американизацију Југославије, али и остатка света, поред економског значаја САД, суштински обликовати америчка култура са свим својим привлачностима – од филма, изложби и позоришних комада, преко музике, спорта и моде, до хране и бројних других конзумерских добара", каже за РТС професорка Чупић.

Изазови у Америци и свету

У свом инаугурационом обраћању, одржаном 20. јануара 1961,  Кенеди је позвао своје суграђане Американце да раде заједно у потрази за напретком и елиминацијом сиромаштва, али и у борби за победу у Хладном рату и против комунизма широм света.

Чувене завршне речи говора позивале су на сарадњу и жртву: "Не питајте шта ваша земља може да учини за вас; питајте шта можете да учините за своју земљу".

Кенеди је одмах иступио са својим програмом "Нова граница" и започео економску реформу. Заговарао је енергичну спољну и одбрамбену политику земље. Подржао је Мартина Лутера Кинга и завредио подршку Афроамериканаца. Саставио је кабинет од, углавном, младих и способних људи, међу којима се нашао и његов 35-годишњи брат Роберт, који је постао државни тужилац.

Суочио се и са неколико значајних спољнополитичких изазова.

У раној фази мандата, у априлу 1961. године, одобрио је тајну акцију слања 1.400 кубанских изгнаника које је обучила Централна обавештајна агенција (ЦИА) у Залив свиња на Куби. Циљ је био изазивање побуне која би са власти збацила комунистичког вођу Фидела Кастра. Мисија је окончана неуспехом, а највећи број непосредних учесника акције је заробљен или убијен.

Два месеца касније, састао се са совјетским лидером Никитом Хрушчовим у Бечу како би разговарао о кризи у Берлину, који је после Другог светског рата био подељен на четири зоне – америчку, британску, француску и совјетску. Касније је подела поједностављена на савезничку (америчко-британско-француску) и совјетску зону. Од совјетске зоне је настала комунистичка држава Источна Немачка, док је под савезничком контролом остао Западни Берлин, као део капиталистичке и демократске испоставе окружене источнонемачком територијом.

Недуго након дијалога, источнонемачке трупе, по директивама Совјетског Савеза, почеле су са изградњом зида који је суштински, и симболично, поделио град и свет.

Кенеди је послао војни конвој како би уверио становнике Западног Берлина да имају подршку САД, а две године касније одржао је говор "Ја сам Берлинац" у ком прави аналогију са римским "Ја сам грађанин Рима" и позива на "одбрану слободног света".

Кенеди се поново сукобио са Хрушчовим у октобру 1962. током Кубанске ракетне кризе, када је Совјетски Савез разместио нуклеарне пројектиле на карипском острву. За 13 дана трзавица супротставио се агресивнијим саветницима који су заговарали војну одмазду.

Хрушчов је пристао да демонтира совјетске ракетне локације на Куби у замену за америчко обећање да неће вршити инвазију на Кубу и уклањање америчких пројектила из Турске и других локација близу совјетских граница.

У јулу 1963. Кенеди је однео највећу победу на спољнополитичком плану када је Хрушчов пристао да се Совјетски Савез придружи Сједињеним Државама и Великој Британији у потписивању Споразума о забрани нуклеарних проба и наоружања. Међу велике успехе извесно спада свемирски програм "Аполо", који је крунисан искрцавањем на Месец 1969. године, након Кенедијеве смрти.

Међутим, у југоисточној Азији, Кенедијева жеља да обузда ширење комунизма довела је до ескалације сукоба у Вијетнаму и активнијег учешћа америчке војске.

Кенеди и Тито

У тадашњој Југославији, Кенедијева смрт је доживљена трагично. Отказано је извођење представе, али и фудбалских утакмица, а проглашен је Дан жалости. Само четири недеље раније, Белу кућу посетио је Јосип Броз Тито.

Новинар и публициста Драган Бисенић аутор је књиге о Џорџу Кенану, чувеном Кенедијевом амбасадору у Београду. За РТС каже да су односи САД и Југославије у ери Кенедија били пуни напетости и преокрета, али да је лични однос двојице лидера био пун поштовања.

Тито и Кенеди били су познаници од 1951. године, када је Џон, тада млади конгресмен, посетио Тита у Београду.

Џефри Перет у књизи Џек – живот као ниједан други наводи да је Кенеди, описујући своју турнеју по Европи, "признао да је био фасциниран својим сусретом са Титом, партизанским лидером који је поразио све своје унутрашње супарнике и победио Немце". У књизи описује и да је, док су разговарали, око њих шетао велики Титов пас – Тигар, а да је Кенеди запиткивао Тита да ли му је потребно оружје, колику војску може да изгради и да ли верује у руски изненадни напад на Југославију.

"Док је Тито одговарао, Кенеди је хватао белешке попут новинара на брифингу", забележио је Перет у књизи.

Такође, Тито је био последњи инострани гост ког је Кенеди примио пре атентата, у октобру 1963.

Бисенић за РТС каже да му је бивши начелник Генералштаба и министар одбране СФРЈ адмирал Бранко Мамула испричао разговор који је водио с Титом после његовог повратка из САД. Мамула је Бисенићу пренео да је Тито сматрао да је Кенеди "велики амерички председник, али да неће моћи да влада Сједињеним Државама јер ће га убити".

"Кенеди је рекао: ‘Оне државе које се сматрају социјалистичким у ствари су сиромашне и гладне. Ми можемо да вас хранимо наредних 50 година и да то ништа не кошта, а за то време нешто ћемо смислити’. Тито је узвратио: ‘Овакав председник не може да влада Америком. Они ће га убити’. После месец дана су га убили", испричао је Мамула, у то време командант безбедности Бриона, у интервјуу Бисенићу. 

Тито је одмах после Кенедијевог убиства посетио америчку амбасаду где се лично уписао у Књигу жалости. Аташе за штампу америчке амбасаде Милтон Јоси описао је тај Титов долазак: "Један од првих који су се уписали у књигу жалости био је Тито".

Бисенић се присећа да је Јосијев надређени Волтер Робертс наводио да је Тито био веома импресиониран Кенедијем и да му је Робертс то рекао у интервјуу који су водили 2010. године.

"После посете Белој кући и Кенедију, дошло је до огромне промене у односу Југославије према Америци. Тито је према председнику Кенедију заузео некако очински, заштитнички став. Када се вратио, одмах је рекао својим службеницима да направе неки знак којим би се ставило до знања то ново расположење. Једна од начина било је и изненадно прихватање Фулбрајтовог програма од стране Југославије. Уз бројне проблеме, преговарали смо о томе три године. Предлог је одједном стигао са југословенске стране. Прихватили да се формира Фулбрајтова комисија и да на њеном челу буде Американац", причао је Робертс у разговору са Бисенићем.

Мит и даље живи

Трагична смрт Кенедија довела је до његове идеализације, али је стварност била сложенија и контрадикторна.

У јавности представљен као левичар, Кенеди је био близак пријатељ и поштовалац сенатора Џозефа Макартија, познатог по инквизиторском прогањању осумњичених за склоност левим идејама.

Доживљаван је као оличење младости и виталности, у стварности је био тешко болестан. Као председник, због болова у леђима, малаксалости и Адисонове болести, пио је и по 12 разних таблета дневно.

Приказан је и као симбол породичног живота. Међутим, Кенеди је наводно био актер више афера, укључујући и најпознатију са Мерилин Монро.

Ипак, пуцњевима у Даласу све што је Кенедија чинило обичним човеком је занемарено.

У Белој кући је провео укупно 1.036 дана који ће послужити за стварање мита.

недеља, 23. јун 2024.
31° C

Коментари

Treba li zabraniti lepotu?
Избор за Мис Србије на Тргу републике – женско тело на јавном кантару
Браво
Избор за Мис Србије на Тргу републике – женско тело на јавном кантару
Respekt za napisani tekst.Bravo.
Избор за Мис Србије на Тргу републике – женско тело на јавном кантару
koga je stid od lepote
Избор за Мис Србије на Тргу републике – женско тело на јавном кантару
Bravo!
Избор за Мис Србије на Тргу републике – женско тело на јавном кантару