Масовна самоизолација младих у Јапану

Крхка средовечна жена у тишини спушта послужавник на под испред затворених врата, на место где се светло из унутрашњости просторије поткрада и слабо обасјава паркет.

Дубоко уздахнувши као да прикупља снагу за неки тежак задатак, она лако покуца на врата и право у њихов смеђи оквир гласно изговори "ручак", уопште не покушавши да дохвати кваку. Након неколико дугих секунди нервозног, узалудног ишчекивања у тишини, она посрамљена нестаје у тами ходника.

То је реалност коју су забележиле камере јапанске телевизије НХК а са којом се суочавају родитељи неколико стотина хиљада младих у Јапану који одбијају да се сретну не само са непознатима или са људима са којима су у прошлости доживели неко непријатно искуство – већ са било којим припадником људске врсте, укључујућу ту и пријатеље и најближе чланове породице.

По конзервативнијим проценама, између 100.000 и 300.000 тинејџера и младих људи у двадесетим годинама у Јапану живи забарикадирано у четири зида своје собе у страху од живог контакта са људима и изазова који носе различите друштвене обавезе.

Слободније процене које узимају у обзир и оне које комуницирају са најближима, али одбијају да се окушају у школи или на послу, те у суштини настоје да избегну излазак ван куће колико год је то могуће, говоре о чак милион људи који живе у самовољној изолацији.

Ти, углавном млади људи, проводе године у затвореном гледајући телевизију, сурфујући интернетом и играјући видео-игрице. Њихова комуникација са остатком човечанства, ако уопште постоји, углавном се своди на електронску пошту, друштвене медије и нешто мало речи изговорених кроз затворена врата.

Неки од њих излазе касно увече и ноћу када напољу нема људи да би у самопослугама које раде 24 часа купили пиће и готове ланч пакете и тако избегли и минималну комуникацију са сопственом мајком у вези са припремом и примопредајом хране. Неки се повремено одваже и да оду у куповину веће количине филмова, музике и видео-игрица која ће им омогућити да испуне неколико недеља или месеци без сусрета са људима.

Трагање за узроцима

Крајем осамдесетих у ординацијама психијатара у Јапану почели су у већем броју да се појављују летаргични младићи, психички повучени у себе и неспремни да се физички удаље од сигурности родитељског дома и самостално отисну у живот.

Они су тада добијали дијагнозе које су варирале од хроничне депресије, преко поремећаја личности до шизофреније. Временом је, међутим, постало јасно да много њих испољава исту склоност ка физичкој самоизолацији, односно потпуном повлачењу из друштва и животу у затвореном. Тим пацијентима потом је у стручној литератури на јапанском дато заједничко име "хикикомори" ("затворени").

У последњих десет година стручне журнале и медије у Јапану је запљуснула серија расправа о узроцима те масовне самоизолације у јапанском друштву. Кривица је тражена у одгоју у породици, у амбициозним мајкама које по старој традицији напуштају посао и постају домаћице да би подизале децу, али сада по правилу имају само једно чељаде на које се фиксирају и чији развој, понашање и академски успех настоје да усмере и контролишу до најмањег детаља.

Прозивани су и одсутни очеви не знају ни најелементарније чињенице о животу своје деце, јер раде и по више од 60 сати недељно и касно увече по директиви шефова пију са колегама, те потомство виђају само недељом, када, међутим, највећи део дана проведу спавајући.

Паљба је осута и по фирмама које очевима намећу такав живот, и по карактеру савременог друштва у целини јер су у њему велика урбанизација, индустријализација и брз технолошки развој уситнили породицу и створили услове у којима свако дете мора обавезно да заврши неки од оних најбољих факултета да би могло да се нада сигурном послу. То је створило несносну ситуацију у којој су деца присиљена да свакодневно, након наставе у школи и викендом, "бубају" у приватним допунским школама припремајући се за пријемне испите за упис у угледне ниже и више средње школе и универзитете где је конкуренција несносна.

Степен који је компетиција међу децом у Јапану достигла деведесетих илуструје чињеница да су родитељи почели озбиљно да припремају децу за пријемне испите за престижне основне школе, па чак и обданишта, кроз заједничке вежбе и приватне часове, како би их поставили на сигуран пут за неки од чувених универзитета.

Наиме, у Јапану се води детаљна статистика о успешности ђака свих основних и средњих школа на пријемним испитима, што родитељима даје на увид у коју школу треба дати дете да би му се обезбедио одлазак на врхунски универзитет.

Најбоље јавне основне школе гарантују упис у најбоље средње школе истог типа, а ове пролаз на најбоље државне универзитете, који даље пружају највећу вероватноћу за запошљавање у најпожељнијим фирмама и органима владе.

Када је приватни сектор у питању, у Јапану пословне групе које поседују најугледније приватне универзитете, који такође омогућавају запослење у престижнијим компанијама и државним институцијама, у свом саставу имају и средње и основне школе, па и обданишта која омогућавају посебну припрему од малих ногу за те универзитете.

Тај темпо учења и притисак за успех, сматрају психолози, слама и практично парализује децу која не могу да га прате, услед чега она одустају од школовања и, осећајући се неспособно и безвредно, затварају у сигурност свог дома.

Међу онима који живе у самоизолацији има и много оних који су се затворили након што су доживели малтретирање у школи или неки конкретан неуспех – на спортском турниру, приредби или на факултету.

Друштвени проблем пар екселанс

Феномен самоизолације последњих година достигао је толике размере да је изашао из оквира научних радова, из друштвене и клиничке психологије и из домена извештачених али релативно корисних телевизијских дебата у којима се стручњаци смркнутих лица и новинари у глумљеном стању шока заједнички згражавају над тиме куда иде Јапан, док између два блока питања и одговора тече потресни снимак неког јадника или друштвеног отпадника.

Наиме, проблем својевољне изолације већ је довео до формирања разних одбора и комитета, што парламента а што владе, који настоје да утврде чињенично стање и формулишу противмере. Он је чак проузроковао појаву читаве нове индустрије која нуди да за пристојну надокнаду исправи кривине у породичном одгоју повучених малолетника и зацели њихове ране од малтретирања.

Тако, на пример, за великих али релативно прихватљивих 8.000 долара годишње, очајни родитељи могу да своје дете, ако им оно то дозволи, дају у дом под симболичним именом "Нови почетак", где под будним оком психолога заједно живе хикикомори који, уз подршку мале чете хонорараца, учествују у колективној терапији која за циљ има да их приближи другим људима и у њима ојача осећај аутономности и способности у раду и дружењу.

За оне који нису у стању да направе тај психолошки велики кораки и оставе за собом сигурност своје собе да би се преселили у терапеутски дом, постоји донекле етички упитна али, чини се, ефикасна услуга изнајмљивања младе особе чији је племенити задатак да одмени виртуелне пријатеље из видео-игрица и одигра улогу живе сродне душе која ће особу клонулог духа која вене у штетној самоизолацији извести на пут слободнијег и продуктивнијег живота.

"Сестре на најам"

Мада у Јапану сада већ постоји и мноштво волонтерских група у којима млади покушавају да помогну својим инхибираним вршњацима да се ослободе самонаметнутих стега, свеприсутност проблема самоизолације и чињеница да је потребан вишемесечни, а у неким случајевима и вишегодишњи напор да се хикикомори убеде на излазак из кавеза самоће, генеришу потребу да се они који настоје да им помогну бар донекле новчано награде за уложено време и труд.

Улогу спаситеља волонтера углавном на себе добровољно узимају девојке, а и агенције специјализоване за пружање помоћи изолованој младежи преферирају да запосле жене јер су оне углавном стрпљивије и осетљивије од мушкараца. Те девојке, ангажоване да помогну изолованима тако што ће стећи њихово поверење и улити им самопоуздање, познате су као "сестре на најам", јер играју улогу брижног, интимног саговорника налик члану породице.

Оне своју спасилачку мисију почињу тако што пошаљу писмо особи у самоизолацији којој су додељене. Потом посете кућу те особе, где најпре покушају да поведу разговор кроз затворена врата. Ако успеју да свог клијента заинтересују и наведу да отвори врата, оне започињу дружење кроз разговор, заједничко сурфовање на интеренету и играње видео-игрица, са коначним циљем да га убеде да оконча самоизолацију и реинтегрише се у друштво тако што ће поново поћи у школу или наћи неки посао.

Физичка самоизолација чисто јапански проблем?

У стручној јавности постоје велике варијација у мишљењу – не само када је у питању узрок тог феномена већ и у вези с тим како га дефинисати и оценити.

Док неки коментатори сматрају да је психолошки феномен самоизолације универзалан и да се у сличном или истом облику испољава и у другим културама, други тврде да је он специфичан за савремени Јапан.

Поједини психолози сматрају да су хикикомори, заправо, људи који пате од оног што се у медицини назива "агарофобија", односно страх од наступа у јавности, као што су говор, презентација или испит пред већим бројем, углавном, непознатих људи.

Неки од њих верују да је у основи жеље за самоизолацијом патолошки недостатак самопоуздања и самопоштовања, те да се тај универзални психолошки проблем немања вере у сопствену вредност у другим културама манифестује у алкохолизму и зависности од дрога. У Јапану, где се строже спроводи контрола продаје алкохола малолетницима и врши темељно сузбијање наркотика, ти облици бекства од реалности су теже приступачни, услед чега се јапанска младеж просто затвара у себе и своје собе.

Заговорници тезе о културолошкој специфичности сматрају да су особе које се плаше контакта са људима и устручавају да напусте простор у којем се осећају заштићено вероватно одувек постојале, те постоје и данас у другим земљама, али тврде да је број особа које у Јапану живе у самоизолацији посебно висок и да је чињеница да је изузетно велики проценат њих млад и мушког пола специфичан за ту земљу.

Према њиховом мишљењу, велика очекивања у вези с успехом у образовању и каријери која се у јапанској култури у складу са старим конфучијанским идеалима, традиционално стављају на плећа синова, поготово оних прворођених, и велика конкуренција за упис у најбоље школе и универзитете која је карактеристична за високоиндустријализовано и високообразовано друштво какво је Јапан у последње три деценије, стварају специфичан социолошки миље који младе мушкарце наводи на самоизолацију.

Стручњаци који наглашавају културолошке факторе указују да се управо од почетка деведесетих, паралелно са јачањем битке за улазак у елитне школе, у Јапану удвостручио проценат деце која су напустила школу, док се отприлике у исто време на Западу појавио проблем анорексије, која је такође израз психичке несигурности код младих, али углавном захвата девојке и није толико раширена у Јапану.

Неки од стручњака који заступају то мишљење зато тврде да феномен самоизолације који се може видети у Јапану треба сматрати посебним психолошким поремећајем и звати га његовим јапанским именом "хикикомори", а не третирати га као један облик агорофобије.

Но, без обзира на то који се приступ узме према академским проблемима дефиниције и тога да ли је (масовна) самоизолација младих универзална појава или не, остаје чињеница да је ослобађање од тешких психолошких стега које резултирају физичким повлачењем унутар четири зида болан и дуготрајан процес. У Јапану су, наиме, документовани случајеви где је за надвладавање тог стања требало и по десет година и више стотина психијатријских сесија.