Префињеност и лепота филигранског накита освојили Лесковчанке
Изложбом "Незаборав", једна од најбољих филиграниста савременог накита Ивана Станковић, из Лесковца, представља колекцију инспирисану збирком Христифора Црниловића, коју Етнографски музеј чува у Манаковој кући у Београду. Уз савремени, ту је и традиционални накит из 19. века, који је Црниловић прикупио, да сведочи о непролазној вредности филиграна.
Ванвременске су префињеност и лепота филигранског накита. Сведоче о умећу кујунџије да испреплеће нити сребрне жице са полудрагим каменом.Такав накит носиле су некада имућније девојке или жене у посебним, свечаним приликама. Дуж читаве јужне Србије, одећи на коњу сакупио их је сликар, педагог,један од 1300 каплара, етнограф, чувар националног блага Христифор Црниловић или Пустоод како га његови Власотинчани прозваше.
Имамо преко 500 комада накита, а велики део је на сталној поставци у Манаковој кући где чувамо збирку. Ми смо приказали тај временски период зато и јесте назив „Незаборав" јер изложба представља временски спој традиције и савременог на тај начин ова техника живи“, наводи Милена Ђурица, виши кустос Етнографског музеја у Београду“.
Ове огрлице, миндјуше, наруквице, медаљони, игле за косу, дугмад углавном из друге половине 19. века инспирација су за Ивану Станковић, магистра ликовне графике и мајстора филиграна. Традиционалну технику израде накита учила је код најбољих македонских мајстора, дизајн накита усавршавала је у Италији. Спојила је уметност и традицију и ствара накит изузетне лепоте.
„Ја верујем да све жене уживају у накиту посебно у овом који се ручно ради. Знам пуно жена, својих пријатељица које носе филигран“, каже Оливера Ивановић, из Лесковца.
Анка Ивановић Цонић, из Лесковца додаје да је накит који се израђује техником филиграна увек у тренду. Додаје: „Врло га радо носимо, а још радије га и поклањамо“.
Мало тога је време изменило у овом занату. Сребрна жица се увија, савија, расплиће, преплиће, украшава бисерима и полудрагим каменом и све то руком, стрпљиво, проткано љубављу. Благослов је за Лесковац Ивана коју је пре 15-ак година из родног Скопља довела љубав.
„Ово је у суштини била та идеја да на овај начин промовишемо мало наше наслеђе и инспиративно је зато што је невероватно да се и тад и сад користи отприлике исти алат, а ово је сад мој накит - мало инспирисан савременим добом оним што тренутно живимо што је актуелно и модерно“, наглашава мр Ивана Станковић, мајстор филиграна из Лесковца.
Сарадњом са Иваном Станковић Етнографски музеј у Београду и Народни музеј у Лесковцу су на добитку. Знање несебично дели кроз радионице филиграна у оба града, спајајући прошлост и садашњост за незаборав.
Коментари