Златни ћуран без пернатих рођака

На фарми у Багрдану код Јагодине годишње се утови 30.000 ћурака. Тржишту се испоручи и 50.000 ћурића које купују мали произвођачи. Ипак, у односу на прошлу годину, производња је мања за 120 одсто.

Главни проблем фармера је, каже Зоран Милојевић који је у овом послу 23 године, недостатак државних субвенција и извозних дозвола.

"Иако постоје субвенције, до произвођача дође мала количина новца. Недостаје новац са малим а не са комерцијалним каматама које, када се уграде у цену производа, дају и скуп производ", објашњава Милојевић. "Тов ћурака траје пет месеци, један хранидбени дан на фарми износи три и по хиљаде евра и треба издржати док ћурке не доспеју за тржиште."

Пре три деценије, само у Аустрију, годишње се извозило 700.000 ћурака. Лепих времена сећају се и запослени у Агроиндустријском комбинату у Јагодини који је ћуретину са фарме у Бунару извозио, али и снабдевао синдикате и дипломатска представништва у нашој земљи.

Мира Милановић, економиста у пензији, каже да су ћурећим месом редовно снабдевали бање, ресторане по Београду и ресторан Савезног извршног већа, где је Титов кувар имао јединствен јеловник од ћурећег белог меса. Редовно су, каже, авионом, ћуриће слали и за Сплит.

Као храна, посластица и лек, ћуреће месо у свету све је траженије, али његова потрошња код нас опада. Проблем је и што се углавном продају целе ћурке, тешке десетак килограма, које коштају више од пет хиљада динара.

У Јагодини, некадашњем царству ћурана, највећи фармер, ипак размишља како да повећа јато. У плану је и прерада меса и паковање у мањим количинама, а до тада, како каже, Јагодинци ће ћурку, углавном, виђати једном годишње када се на "Данима комедије" додељује статуета ћурана.