Људи на које смо заборавили – случај једне Симониде

Ово је прича о једној Симониди, а сигурно их има више. Ја знам за њу, па је ово лично. И не погађа само њу, већ и њену сасвим малу породицу.

Знамо се из гимназијских дана, дружиле смо се и током студија, а онда је живот учинио своје. Не виђамо се, све ређе чујемо порукама. Наши животи остали су у виртуалном свету – препознајемо се и знамо само путем друштвених мрежа.

Симонида је врсна уметница, професорка омиљена међу студентима са којима је радила на Факултету ликовних уметности.

И онда је враг однео шалу, док је припремала нову изложбу дијагностикован јој је прогресиван облик мултипле склерозе – болест која се прикраде, удари и обори.

Покушано је лечење, исцрпљене су могућности. Наде избледе, борба траје.

Симонида има море пријатеља, и једну Магду. Али је, као и многи други, заборављена од система и на крају, како то обично бива, непрепозната и кажњена, по систему, колатералне штете.

Ово би могла да буде прича о протестима, и како се сви носимо у њима. Али није. Ово је део слагалице где ми подигнути корачамо даље, заборављајући на оне који су пали.

Симонида је болесна, непокретна и даље професорка, на плаћеном одсуству, али не прима плату. Магда брине о њој, и зато је незапослена.

Како? Па, лако.

Симонида је професорка која не предаје, не одлази на факултет јер не може. То није став, то је терет болести. Али је за државу, за Министарство просвете само професорка која не предаје, и према томе не заслужује плату.

То није питање борбе, није сучељавање ставова, није "за" и није "против". То је питање нечије егзистенције, и основног људског достојанства.

Њу нису заборавили пријатељи, студенти, колеге, али јесмо је заборавили ми као друштво које не препознаје оне који не могу да стоје ни у једном строју, који не могу да стоје ни по страни.

Симониди је на крају остала само њена мала тврђава која, ако падне, пали смо сви, јер, пекићевски речено, пада се постепено, руши одједном.