Читај ми!

Људи на које смо заборавили – случај једне Симониде

Симонида је због мултипле склерозе постала непокретна. И даље је врсна уметница, професорка универзитета на плаћеном одсуству, али не прима плату. Како? Па, лако. Нису је заборавили пријатељи, студенти, колеге, али јесмо је заборавили ми као друштво које не препознаје оне који не могу да стоје ни у једном строју, који не могу да стоје ни по страни.

Људи на које смо заборавили – случај једне Симониде Људи на које смо заборавили – случај једне Симониде

Ово је прича о једној Симониди, а сигурно их има више. Ја знам за њу, па је ово лично. И не погађа само њу, већ и њену сасвим малу породицу.

Знамо се из гимназијских дана, дружиле смо се и током студија, а онда је живот учинио своје. Не виђамо се, све ређе чујемо порукама. Наши животи остали су у виртуалном свету – препознајемо се и знамо само путем друштвених мрежа.

Симонида је врсна уметница, професорка омиљена међу студентима са којима је радила на Факултету ликовних уметности.

И онда је враг однео шалу, док је припремала нову изложбу дијагностикован јој је прогресиван облик мултипле склерозе – болест која се прикраде, удари и обори.

Покушано је лечење, исцрпљене су могућности. Наде избледе, борба траје.

Симонида има море пријатеља, и једну Магду. Али је, као и многи други, заборављена од система и на крају, како то обично бива, непрепозната и кажњена, по систему, колатералне штете.

Ово би могла да буде прича о протестима, и како се сви носимо у њима. Али није. Ово је део слагалице где ми подигнути корачамо даље, заборављајући на оне који су пали.

Симонида је болесна, непокретна и даље професорка, на плаћеном одсуству, али не прима плату. Магда брине о њој, и зато је незапослена.

Како? Па, лако.

Симонида је професорка која не предаје, не одлази на факултет јер не може. То није став, то је терет болести. Али је за државу, за Министарство просвете само професорка која не предаје, и према томе не заслужује плату.

То није питање борбе, није сучељавање ставова, није "за" и није "против". То је питање нечије егзистенције, и основног људског достојанства.

Њу нису заборавили пријатељи, студенти, колеге, али јесмо је заборавили ми као друштво које не препознаје оне који не могу да стоје ни у једном строју, који не могу да стоје ни по страни.

Симониди је на крају остала само њена мала тврђава која, ако падне, пали смо сви, јер, пекићевски речено, пада се постепено, руши одједном.

четвртак, 22. мај 2025.
22° C

Коментари

Da, ali...
Како преживети прва три дана катастрофе у Србији, и за шта нас припрема ЕУ
Dvojnik mog oca
Вероватно свако од нас има свог двојника са којим дели и сличну ДНК
Nemogućnost tusiranja
Не туширате се сваког дана – не стидите се, то је здраво
Cestitke za uspeh
Да ли сте знали да се најбоље грамофонске ручице производе у Србији
Re: Eh...
Лесковачка спржа – производ са заштићеним географским пореклом