Читај ми!

Колона - одметнуто, митско биће које влада нашим животима и судбинама

Пробудила сам се испод тракторске приколице, прљава и уморна, још мокра од кише која нас је неумољиво прогонила. Под церадом, која је подсећала на оне каубојске кочије, у колони која се није прекидала, грабили смо даље, путем који је водио преко Дрине и Саве, тамо где су нас одавно "терали"! Боже, шта ће бити с нама?!?! У ту непрегледну, несрећну колону стали су векови трајања и борбе. Иако тада није тако изгледало, јасно је данас да нисмо поражени и уништени. Доказ се назирао већ у колони, у радозналим дечјим очима које су вириле испод церада, у плачу беба које су се рађале успут...

Сунце је лагано растеривало последње сенке ноћи. Свитало је над Бањалуком, али тај величанствени тренутак рађања новог дана, јутрос није донео ништа добро.

Било је некако лакше док је свуда око нас био мрак. Било је лакше затворити очи и правити се да је све у реду, да спаваш у свом кревету, у својој кући и да су претходна три-четири дана само кошмар из којег ће те пробудити нови дан. Али нови дан је донео само потврду кошмара.

Пробудила сам се испод тракторске приколице, прљава и уморна, још мокра од кише која нас је неумољиво прогонила. Као да смо и небу нешто скривили, овако несрећни и растргани...

Само ме је зрнце неизмерне среће због тога што смо од јуче сви на окупу спречавало да јаучем из свег гласа. Да јаучем за свим овим људима, нашим сапатницима који су, као и ми, полако и безвољно отварали очи и прихватали још један дан, још једну потврду да ништа више никад неће бити исто.

Гледала сам их, те обичне, мале људе који су до јуче имали живот, наду, планове....Била сам неми сведок њихових празних погледа, страха и неизвесности који су нас прекривали као густа паучина од које нема спаса. У сваком оку, у свакој бори и сузи било је само једно питање-шта ће бити с нама!!!

А ко да одговори, објасни, утеши, поведе?! Лутали смо обезглављени, тражећи спас у немоћном бесу и малим личним победама кад угледаш онога кога тражиш данима, свога, вољенога.

Ништа друго није постојало осим тог исконског порива да некако преживиш, стиснеш се уз познато тело и молиш бога, свемир, вишу силу да вас заштити и извуче из зла у којем сте се нашли.

Они који су успевали да пронађу чланове породице, да преброде тај највећи страх, кретали су даље. Кренули смо и ми. Оставили смо иза себе Бањалуку, црну од муке која ју је притисла. Склањали смо поглед од људи који су, баш као и ми до јуче, унезверено и са очима пуним наде, ишли од једног до другог трактора и аута, тражећи, молећи, верујући да је баш ту, међу уморним лицима, оно једно, најважније. Као да нас је било срамота властите среће у овом мору несреће.

Одмицали смо полако, не размишљајући којим правцем. Колона нас је водила, као неко одметнуто, митско биће које влада нашим животима и судбинама.

А у колони ништа није исто као оно што сте доживели и видели пре ње. Километри које смо споро савладавали, путеви, села и градови којима сам се радовала путујући у Крајину и туговала враћајући се из ње, сада су били непрепознатљиви.

Да, живот и свет заиста изгледају другачије са отворене тракторске приколице док се мокар од кише, ошамућен од сунца, прашине и јада питаш да ли ти се све ово заиста дешава.

Возимо се споро, дуго... Дани и датуми нису важни, и не бројимо их. Време више нема неку велику улогу у нашим животима. Меримо га повременим осећајем глади и татиним и ујаковим уморним очима док се смењују за тракторским воланом.

Колона успорава и помало застаје само кад падне мрак. Стајемо и ми и тражимо место поред пута на којем ћемо дочекати јутро.

Они са добрим и исправним аутомобилима одавно су се домогли Србије. Овде смо сада само ми, обични људи у полураспаднутим тракторима и аутима који само неким чудом савладавају пут којим нас колона води.

Има и коњских запрега и питам се како ли су само успели да стигну овако далеко. Жао ми је измучених животиња, ал' можда је боље да скапају овде, успут, него да их лове као звери они који су нам одузели све.

На нашем трактору не раде светла јер је акумулатор неисправан и сваки пут га гурамо да крене или заустављамо на низбрдици.

Кад се помоле први знаци јутра, крећемо даље. Како време одмиче све смо уморнији и раздражљивији. Свађамо се понекад, плачемо, оптужујемо једни друге што нисмо учинили више, боље, паметније.

Баба и деда тугују за имањем и стоком. Тата их теши-каже да је пустио краве и коње из штале, да не изгоре живи, везани. Мама га критикује што није из бабине и дедине куће узео нове ствари, постељину, пешкире, гардеробу. Он јој се правда, каже да је нашао само ово што је на трактору. Гледамо у бабу, она је "кривац" зато што је свих ратних година нове ствари држала спремне "за бежанију", у торбама, на "тајним" местима, по кући и дворишту.

У оном мраку, пакујући се сам, на брзину, узимао је оно што је било у ормарима, старе и изношене ствари, а бабине торбе су остале, спремне да их узму они од којих их је тако дуго и брижљиво крила.

Сестра преживљава оно што сам и ја пре четири године. Завршен трећи разред гимназије и безброј питања....Мене чекају два неположена испита за упис четврте године ФПН-а.

Боже, шта ће бити с нама?!?!

Мрак је и поново почиње киша. Неким чудом наиђосмо на аутобуско стајалиште са надстрешницом. Срећни смо, бар ће нас мало заштитити. Некако успевамо и ватру да упалимо. Лакше је уз неко светло! Ћутимо, превише уморни за било шта осим тишине.

Одједном, из мрака се појављује човек са батеријском лампом. Пита нас како смо, нуди да пођемо с њим, да преспавамо "под кровом", да се окупамо. Неповерљиви смо јер не знамо више ни сами где смо и ко је овај човек који нам нуди неочекивано.

Оклевамо! Боље је и овде, на киши, али уз пут, уз какву-такву сигурност коју нам даје колона. Човек разуме и убеђује нас да смо сигурни, да је територија српска, да нема разлога да остајемо на киши. Уморни и жељни призвука нормалности, попуштамо и крећемо за њим.

Окупале смо се ја, сестра и мама, први пут после ко зна колико дана, вечерали смо, јели торту пошто је породица славила дечји рођендан и коначно спавали под кровом. Сви осим тате који је ипак остао "на стражи", код трактора.

Не сећам се како се тачно звало то место у близини Модриче (можда Дуго село). Не сећам се како се презивала породица, али се сећам те радости и људскости коју су нам поклонили. Жао ми је што смо у избегличком "сељакању" негде изгубили папир са њиховим презименом и бројем телефона, али ево...можда неким чудом прочитају ово и сете се људи којима су отворили врата свог дома и срца. Волела бих да се јаве јер нисмо заборавили шта су те кишне ноћи учинили за нас.

Наставили смо ујутру, са неком новом енергијом и "кровом" који су тата, ујак и деда подигли на приколици. Под церадом, која је подсећала на оне каубојске кочије, у Колони која се није прекидала, грабили смо даље, путем који је водио преко Дрине и Саве, тамо где су нас одавно "терали"!

Сад су и успели!

Размишљала сам, чекајући на граници са Србијом, како смо уствари у тој колони последњи пут заједно, како на Дрини и Сави читав један народ чека своју судбину. И нисмо у њој били само ми, уморни, прљави, разочарани прогнаници...

У ту непрегледну, несрећну колону стали су сви они које смо оставили иза себе. Стали су векови трајања и борбе. Стала је сељачка мука, зрно пшенице са шкрте земље, маслине и камен Далмације, личке шуме и ливаде, питоми брежуљци Кордуна и Баније.

Носили смо са собом манастире Крку и Крупу, Лазарицу са Далматинског Косова, наше море, бистрину и снагу Плитвичких језера, Петрову гору, Корану, Купу, Уну, Крку, Зрмању...

У завежљаје су стале њиве и кућишта, шуме купљене исељеничким доларима, крваво зарађеним по америчким рудницима. Стало је све што су кућиле генерације, мучно, тешко, вековима се борећи, и са природом, и са људима.

У очима смо носили тугу крашких јама, крвавих огњишта, затртих породица. Носили смо Велебит и Динару, Јадовно и Јасеновац, Дивосело и Глину.

Стајали смо и чекали, знајући да смо обележени заувек, печатом избеглиштва и страдања, али још живи, још са завичајем у срцу!

И иако тада није тако изгледало, јасно је данас да нисмо поражени и уништени августа 1995. Доказ се назирао већ у колони, у радозналим дечјим очима које су вириле испод церада, у плачу беба које су се рађале успут, у петицама у сестриној ђачкој књижици и положеним испитима у мом индексу.

Народ из колоне живи и знам да ће, док нам је у срцу, живети и Крајина!

петак, 19. јул 2024.
33° C

Коментари

Dobar tekst, ali..
Избор за Мис Србије на Тргу републике – женско тело на јавном кантару
Zelja za lepotom
Избор за Мис Србије на Тргу републике – женско тело на јавном кантару
Bravo
Избор за Мис Србије на Тргу републике – женско тело на јавном кантару
Miss
Избор за Мис Србије на Тргу републике – женско тело на јавном кантару
Treba li zabraniti lepotu?
Избор за Мис Србије на Тргу републике – женско тело на јавном кантару