Када је снимак са камера доказ на суду

Бележе крађе, оштећење имовине, али и комшијске несугласице. Поред класичних сигурносних система, данас многи станари бирају модерну варијанту надзора – повезану на мобилни телефон. Управници су дужни да чувају снимке до 30 дана.

“Камере искључиво морају да покривају заједнички део зграде, не смеју снимати посебне делове, станове или гаражна места. Камере стварно имају тај добар демонстрациони ефекат, кад људи виде овај знак да је зграда под видео надзором, добро се запитају да ли би нешто хтели да ураде на згради, каже Сергеј Божовић, професионални управник зграде.

На зидовима зграда, кућа, институција и на јавним местима – сигурносне камере. Иако често делују као најјаснији доказ, на суду су строга правила.

"Уколико се посумња на аутентичност неког снимка, суд онда наређује вештачење да би се утврдила веродостојност материјала. Ако бисте ви тај снимак направили у неким приватним просторијама без сагласности лица, суд у том случају највероватније не би прихватио тај доказ. Морамо обратити пажњу каква је садржина тог снимка", наводи Бранка Гајић из Првог основног јавног тужилаштва.

И док ми мислимо да нас нико не гледа – нас заправо види велики број људи.

Грађани имају право да заштите своју имовину, али не и да угрозе туђу приватност. Граница између тога често је танка. И у закону, и у пракси. Једино законито снимање јесте оно које је јасно обележено и предочено грађанима. Ипак, ако ти услови нису испуњени, грађани имају право да заштите своју приватност.

"Прва инстанца свакако је Повереник за заштиту информација од јавног значаја и заштиту података о личности, то је оно што се показало као најбрже решење, ако се неко осети угроженим", истиче правник Срђан Арбутина.

Снимак сигурносне камере може да буде снажан доказ, али ретко и једини. Суд га посматра у контексту свих других чињеница, па није важно само оно што камера види, већ и како је снимак настао.