Жене на селу - заточенице или спаситељке

Довољно је само да изађете из Београда, у било ком правцу, и све ће вам бити јасно. Што даље одмичете од престонице, призори су све тужнији. Напуштене куће, закоровљена дворишта, срушене штале и понеки избледели оглас - Продајем имање - на који вероватно никада нико неће одговорити.

Неподношљиво су ми тужне те слике, али нешто ме опет вуче ка селу. Мами ме мир, једноставност, она исконска веза с природом која човека лечи и оплемењује. И захвална сам судбини или случајности (како год то назвали) која ме је спојила са једним таквим "парчетом раја".

Захвалана сам и што сам баш тамо упознала једну дивну породицу која руши све оно што сам написала на почетку ове приче.

Њихова кућа блиста, двориште је препуно цвећа, а на травњаку би им позавидели и власници вила на Дедињу. Штала је пуна крава, а подрум кромпира који је прошле године необично добро родио. Моје нове комшије нису људи на измаку снаге, уморни и онемоћали старци, попут већине сеоског становништва већ млади, вредни и храбри људи, одлучни да остану на својој дедовини. Имају тридесетак година и двоје деце, а са њима живи и његова мајка.

И иако мом "градском" оку и уху прија мир, тишина и лепота у којој ова складна породица живи, знам да им није лако. Знам да устају у зору, да раде тешке послове и да краве и њива "траже" своје, не марећи да ли је напољу хладно, вруће, да ли пада киша или је снег до колена.

Није их брига да ли сте данас баш уморни или вас боли глава. То су, једноставно, послови који се на селу морају обавити. Знам и да моје комшије забринуто гледају у гомилу кромпира од прошле године која се споро смањује. Родило је добро, али то је она вечита сељачка мука-кад роди, тешко је продати, а кад је род слаб, немаш шта да продаш. Знам да им није лако, али радује ме њихова истрајност и храброст да, упркос свему, остану на селу. Уз опасност да ми мушки део породице замери, посебно се дивим овим двема женама.

Иако су за то сасвим довољан разлог њихове свакодневне обавезе, једна прича коју сам недавно видела на друштвеним мрежама, потврдила ми је какво су уствари богатство жене које остају и опстају на селу.

Један Милан објавио је крајем прошле године на Фејсбуку занимљив и емотиван пост у којем тражи жену, сродну душу спремну да живи с њим у селу надомак Горњег Милановца. Милан има 43 године и већ је озбиљно забринут због тога што нема жену, децу, породицу. Плаши се да ће имање које је наследио остати пусто и спреман је на компромисе. У исповести за један портал признаје да је, у жељи да нађе "жену свог живота", правио и лакомисене, готово дечје грешке.

Једна од жена које су се јавиле на оглас, тражила је да јој пошаље новац за аутобуску карту како би га посетила. Иако је слутио превару, послао је паре, а несуђена невеста, наравно, никад није прешла преко његовог прага.

Прежалио је Милан тих пар хиљада динара, прежалио би, каже, и ову превару, само да се коначно јави нека озбиљна девојка спремна да остатак живота проведе с њим, да му роди децу и осигура опстанак породичмог имања. Не знам шта се десило у међувремену, али некако сумњам да је наш јунак успео у својој намери јер, колико год грубо звучало, бројке му не иду на руку.

У селима у којима још има живота, много је мушкараца који, попут Милана, узалуд пкушавају да се ожене.

Млађи се још надају, траже девојке преко огласа, друштвених мрежа, агенција, а они који су одавно "прерасли" године за женидбу полако дижу руке. Јасно им је да кућу и земљу неће имати коме да оставе. Девојке и жене су одавно почеле да одлазе са села, у потрази за лепшим и лакшим животом, али у последње две-три деценије то је попримило размере "епидемије".

Неке одлазе због школовања, неке се удају за момке из града, а неке се једноставно селе, тражећи шансу далеко од штала, њива и сеоског живота.

Многи их критикују, називају лакомисленим и лењим. Тврде да им је једини циљ да живе што удобније, да раде што мање и да буду "даме". У њима виде кривце за пропаст села, пусте школе и неожењене мушкарце чија имања полако, али сигурно зарастају у коров. Иако ми је жао што одлазе и што је село без њих осуђено на пропаст, ја им не замерам. Ја их разумем!

Разумели би и они што критикују само кад би, онако искрено и дубоко, признали и себи и другима како су живеле њихове сестре, мајке, баке. У свету у којем су правила одређивали мушкарци, њихово је било само да раде, рађају и ћуте! И док су се ствари у граду мењале и жене постајале све равноправније, село је и данас, уз мале помаке, мушки "забран". Од жена се и даље очекује да испунавају оно "тројство" које сам поменула раније.

Раде и зарађују, али не располажу новцем, рађају и гаје децу, али не одлучују о њиховој будућности, ћуте, трпе и чекају...Зашто да им онда замерамо ако својим ћеркама потајно шапућу - бежи, бежи...и зашто да осуђујемо те исте девојке ако их послушају?! Запитајте се критичари, али и ви што очајнички тражите невесте, шта сте учинили за своје мајке, сестре, другарице, девојке. Јесте ли икад понудили да, уместо њих, оперете судове, скувате ручак, спремите кућу?! Јесте ли им икад рекли - одмори, уживај, иди на кафу са другарицама, ја ћу се побринути за све?! Знам, смешно вам је ово што пишем.

Знам, рећи ћете да то на селу не иде тако, да сви имају своја задужења, да се много ради и да нема времена за губљење. И да, у праву сте-није никоме лако на селу, али женама је свакако бар дупло теже него вама! На њиховим плећима је и штала, и њива, и кућа, и деца, и ваша нарав, ваш научени образац понашања. Не чудите се онда што одлазе. Нормално је да свако иде тамо где му је боље, где ће живети лакше и удобније.

А ако вам је стварно стало да остану или чак да се врате, мораћете мало више да се потрудите. Дакле, мушкарци, домаћини- и ви што сте, као мој комшија, имали среће да нађете жену, младу, вредну и спремну да живи на селу, и ви што такву још увек тражите, изађите из свог мушког "забрана".

Прихватите да се свет променио и да морате и ви да се мењате. Нека вам традиционалне вредности у које се кунете буду љубав, разумевање и поштовање!

Покажите их женама у свом окружењу. Иако знам да је прича о пропадању српског села много комплекснија, нека то буде мали, али значајан корак ка бољој будућности, ка пунијим и радоснијим кућама, школама и вашим и нашим селима!