Проширење ЕУ – искрена политика или лажна нада

Професор Факултета политичких наука у Београду Слободан Самарџић сматра да је Мицотакис дао типичну политичку изјаву, јер они, каже, имају обичај да олако дају прогнозе.

Наводи да је вероватно хтео да орасположи присутне, покаже оптимизам и пружи вербалну подршку Западном Балкану.

"И наши политичари су политичари, знају да је то немогуће и 2035. и 2055, јер проширење ЕУ је затворена прича. ЕУ држи политику проширења из других разлога, не да би неко заиста ушао, већ да би се земље региона држале под контролом… Онда иде играрија са уловима која није транспарентна", каже Самарџић.

Истиче да су некадашњи копенхашки услови били јасни и могли су се мерити правно, политички и економски.

"Ово сада је чиста политика, и то дневна. Услови се мењају из дана у дан. Имате сијасет услова, а ако погледате нову фазу са тзв. кластерима, што су групе области, имате могућност да свака од чланица закочи процес једне државе. То је тотална неизвесност и њој треба тражити алтернативу, други начин сарадње са ЕУ", наводи професор Самарџић. 

Политички аналитичар Дејан Вук Станковић подсећа да постоји и сијасет политичких услова који се подразумевају како би се дошло до структурних и функционалних реформи.

"Данас смо добили услове кроз извештај Спољнополитичког одбора ЕП", подсетио је Дејан Вук Станковић.

Петровић: Штетно лицитирање датумима 

Научни сарадник Института за међународну политику и привреду Милош Петровић сматра да је досад било прилично штетно лицитирање датумима.

Сматра да би Србија за десет година технички могла да буде спремна за приступање ЕУ, али да то није само технички, већ политички процес.

"Усудио бих се да кажем да је постао и наглашено геополитички процес. Доказ за геостратешку компоненту проширења видим у апликацијама Украјине, Молдавије, Грузије, које су део источног партнерства, а не проширења", наводи Петровић додајући да је политика проширења инструмент ЕУ којим она показује своју моћ.

Додаје да је, међутим, тешко замисливо да земље источног партнерства уђу у ЕУ пре него што ми уђемо.

Самарџић наводи да је двехиљадитих деловало могуће да ће Србија ући у ЕУ, али да су је све касније године од тога удаљавале. "ЕУ се затворила што се тиче правог проширења", сматра Самарџић. 

И Дејан Вук Станковић сматра да је тешко бити оптимиста, да су пре пет година ствари изгледале као да су постојале назнаке да је могуће да дође до убрзања, али да се чини да је сада другачије.

"Ми нека искуства и стандарде које су усвојиле развијене државе треба да имплементирамо – ефикаснија администрација, делотворнија владавина права, бољи образовни систем, систем заштите. Можемо да учимо од чланица и применимо", каже Дејан Вук Станковић. 

Од свеобухватне нормализације до признања независности

У текст данашњег извештаја Спољнополитичког одбора ЕП амандманима је убачено да се "од Србије и Косова очекује потписивање правнообавезујућег споразума о нормализацији односа заснованог на међусобном признању", што је први пут да се међусобно признање помиње у званичном документу институције ЕУ као потребно решење дијалога Београда и Приштине.

Самарџић каже да се то зна већ осам година, откако је усвојена синтагма свеобухватна нормализација односа, али да је сада то први пут експлицитно речено.

"Политичари не смеју да допусте слободној интерпретацији реченицу која може да значи признање, а они су то прихватили. Добро да је неко рекао да је то то, тако да више неће бити завлачења", каже Самарџић.

Дејан Вук Станковић каже да највећи део политичке елите и огроман део грађанства неће да Србија призна независност тзв. Косова.

"Или ћемо прихватити то што нам кажу, или ћемо гледати да осетљивим дипломатским акцијама избегавамо, развијамо добре билатералне односе. Мислим да је то реалније, јер нисмо као друштво опредељени да признамо КиМ, али можемо добрим регионалним односима да максимизирамо корист", закључио је Дејан Вук Станковић.