Јагланд: Дијалог најбоље оруђе

Генерални секретар Савета Европе Торбјорн Јагланд у ексклузивном интервјуу за РТС каже да већина земаља чланица сматра да је дијалог Београда и Приштине најбоље оруђе да се оствари циљ. Јагланд наводи да је апсолутно неопходно да се истраже наводи из Извештаја Дика Мартија о трговини органима на Космету.

Пре нешто више од четири године, Косово је прогласило независност. У међувремену, већина држава чланица Савета Европе то је признала. Остале земље нису и не планирају да то учине. Да ли се становиште Савета Европе изменило у том погледу? Ко су ваши саговорници у Приштини?

Политика Савета Европе није се променила, јер земље чланице нису покренуле то питање у Комитету министара. Докле год је тако, ми задржавамо статусно неутралну политику, поштујући Резолуцију 1244 УН. Оно што је важно јесте дијалог Београда и Приштине.

Разговарао сам у Њујорку са министром спољних послова Србије, за време Генералне скупштине УН. Имали смо веома конструктиван разговор. Обавестио сам га о нашим пројектима на Косову.

Зато је потребно да имамо директну интеракцију са тамошњим властима. Мислим да је то у Београду прихваћено. Истовремено, подржавамо приступ нове владе да се настави дијалог Београда и Приштине. Тако је за сада. Не знам да ли ће земље чланице покренути то питање.

Постоје ли такве иницијативе? Косово отвара конзулат у Стразбуру. Постоји двотрећинска већина у Комитету министара која би била неопходна за одлуку о пријему. Да ли је било неких отворених или скривених иницијатива за чланство Косова у Савету Европе?

Нисам чуо ништа о томе. Мислим да већина земаља чланица сматра да је дијалог најбоље оруђе да се оствари циљ. Они подржавају дијалог који је почео, а приступ корак по корак је бољи него да се тако нешто стави сад на сто.

Ова организација, њена парламентарна скупштина, иницирала је истрагу о трговини органима на Косову, познати извештај Дика Мартија. Еулекс спроводи међународну истрагу, али за сада нема неког напретка. Шта Ви мислите, у чему је проблем?

Прави начин јесте да се настави оно што је започето. Истрагу спроводи Еулекс, ми немамо овлашћења да водимо истрагу. Ми имамо овлашћење да кажемо оно што је неопходно, да правда мора да буде спроведена и у овом случају. И апсолутно је неопходно да се то истражи.

Да ли ће Савет Европе наставити то да прати?

За сада то не можемо да учинимо. Морамо да сачекамо резултате истраге.

Пре извесног времена упутили сте писмо подршке организаторима Параде поноса у Београду. У међувремену, одржавање Параде забрањено је из безбедносних разлога. Зашто је одржавање Параде поноса толико важно за Србију?

Изненађен сам и разочаран што су власти донеле такву одлуку. Одржавање Параде поноса важно је због тога што сви треба да имају право да изразе своје мишљење. То се односи и на право окупљања, које је једно од основних у Европској конвенцији о људским правима. Обавеза је власти свих земаља чланица Савета Европе да заштите те вредности, слободу изражавања и слободу окупљања.

Објашњење власти је да то није питање људских права него безбедности, да не могу да осигурају безбедност учесника и организатора.

Обавеза власти је да омогуће безбедност таквих окупљања. Мислим да они замењују тезе.

Чак и ако би могло бити и жртава на таквом скупу?

Обавеза је власти да заштити грађане, оне који желе да учествују на Паради. Мислим да све земље у Европи поштују тај принцип и да могу да имају мирне демонстрације и мирна окупљања. Верујем да је то могуће и у Београду.

Велики је број европских званичника који су у последње време долазили у Београд и говорили о Паради поноса. Стиче се утисак да је одржавање Параде главни услов за чланство Србије у ЕУ. Ипак, таква врста притиска не постоји када су у питању друге земље. Зашто, рецимо, не тражите да се у Црној Гори одржи Парада поноса?

Ми примењујемо исте принципе за све земље чланице. Био сам и у многим другим земљама где су доношени нацрти закона, који се односе на слободу изражавања и окупљања. То ћу поново учинити и када је реч о Србији.

Али ако не постоји иницијатива, нпр. у Црној Гори, да се одржи Парада поноса, шта вам то говори: да тамо нема хомосексуалаца, или да су њихова права толико угрожена да не смеју ни да кажу шта су?

То не знам, али ако неко жели да организује такву параду у Црној Гори, а власти је забране, ја ћу одмах интервенисати. Одржавање параде није обавеза него право.

Савет Европе организује Светски форум о демократији. Председник ПССЕ Жан-Клод Мињон назвао је тај скуп Давосом за демократију. Зашто је тај Форум важан за животе 800 милиона Европљана?

Мислим да је преамбициозно рећи да је то Давос. И Давос је почео од нуле, није био тако велики какав је сада. Тако је и овде у Стразбуру. Али, то јесте важан догађај, јер желимо да укажемо на изазове у успостављеним демократијама, али и да дискутујемо о томе како да унапредимо демократске снаге. Демократије се развијају, нпр. на Блиском истоку и јужном Медитерану. Демократија није коначна ствар. Мора да се развија и мора о њој да се разговара, јер много тога се мења.

Који су главни изазови за демократију?

Један од основних изазова је глобализација. Видели смо током много година да политичке институције губе моћ у корист снага глобалног тржишта. То је изазов. И информациона технологија такође. Млади људи су више на друштвеним мрежама него што учествују у политичким процесима, политичким партијама и на изборима.

Један од главних изазова јесте како помирити ове нове форме директног дијалога и директног утицаја кроз медије и друштвене мреже, са репрезентативном демократијом какву имамо.

А увек морамо да имамо неку врсту репрезентативне демократије и зато морамо да уводимо нове снаге и нове тенденције из директне демократије.

Ви сте председник Норвешког Нобеловог комитета који додељује Нобелову награду за мир. Када сте дошли на ту функцију 2009. године награда је додељена тек изабраном америчком председнику Бараку Обами.

Било је критика те одлуке. На неким америчким телевизијским станицама збијали су шале да је председник Обама добио награду за мир само зато што није Џорџ Буш, да ју је добио док је водио два рата и када му је највеће председничко достигнуће била управо Нобелова награда за мир. Да ли сте некада зажалили што је Комитет донео такву одлуку?

Нимало. Било је неизбежно доделити му награду, јер председник Обама је створио нову атмосферу у свету. Имали смо конфронтације на свим фронтовима, а онда је дошао нови председник и рекао: "Желимо да сарађујемо са свим земљама и са УН".

Главни разлог што је добио награду било је што је рекао да жели да преговара са Русима о нуклеарном наоружању, што Џорџ Буш није хтео да уради. Да разговори о наоружању нису поново почели, цео режим разоружања у свету би пропао. Зато је добио награду.

И постигнут је СТАРТ споразум. Без тог споразума не бисмо данас имали систем контроле наоружања у свету. Не можемо да се бавимо шалама. Америчка политика је веома исполитизована. Морамо да гледамо на чињенице у свету.

Али чињеница је и нпр. егзекуција Осаме бин Ладена. Ту није баш било поштовања људских права и демократских стандарда, не улазећи сад у то ко је он.

Никад не дајемо награду људима који су потпуно безгрешни. Нити је дајемо за нешто што ће учинити у будућности. Дајемо је за оно што је та особа већ учинила.

Без онога што је учинио председник Обама, режим разоружања у свету би пропао. Да Нобелова награда за мир тада није додељена њему, могли бисмо слободно да затворимо радњу. Потпуно је немогуће. Ако погледате тестамент Алфреда Нобела, први и најважнији критеријум јесте да награда иде особи која је највише учинила за разоружање у свету. И то је, једноставно, тако.