Трансформација моћи - академски бестселер који заговара милитаризацију ЕУ, укидање вета и припрему за рат без Америке – уз Немачку као вођу

Ако остане без формализованог управљачког центра, Европска унија ће се распасти, каже немачки политички аутор Херфрид Минклер/Herfried Münkler у својој последњој књизи „Umbruch der Macht“/„Трансформација моћи“ (април 2025, Rowohlt, Berlin).

Неко мора да води, „а ко други него Немачка“, која већ чини географски, војни и економски центар Европе.

Немце треба натерати да заволе рат. Нова ЕУ хијерархија би била организована око геостратешких и војних питања, не око индивидуалних слобода и демократије.

Књига је високо манипулативно штиво, које консеквентно изједначава НАТО и ЕУ. Србије нема у књизи, осим као „простора са кога се повукло Османско царство“. Русија је вечни непријатељ.

Најпре о разлозима зашто је за рецензију на странама РТС-ових издања изабрана управо ова књига крипто-ревизионизма и наивних еуфемизама. Под број један, зато што њен аутор не долази из неког забрана смешне науке, већ, и поред критика ту и тамо за „Kriegstreiberei“ (потстрекивање рата, warmongering) ужива позицију угледа и поштовања у академској заједници.

Минклерова ужа специјалност су историја рата, ризик, безбедност и немачка воља за моћ. Плодан је аутор. Сва његова дела се реферишу на рано ново доба (отприлике 1400–1800) као кључни формативни период за данашња политичка збивања. Код Минклера, прошлост је садашњост, у делатном смислу.

Други разлог је политичка афилијација Ерфрида Минклера. Он је од младих дана социјалдемократа, па се и са те стране може позивати на традицију просперитета и мира партије Вили Бранта. Да су од 1999. европске социјалдемократе више него упитне као миротворци, то промиче лево-оријентисаном делу електората.

Трећи разлог је Минклеров државотворни статус. Он је један од експерата који су сарађивали на државном пројекту „Review 2014 – каква спољна политика треба Немачкој“. Од познатијих интернационалних имена ту су били Џон Миршхајмер/John Mearsheimer, Луиз Арбур/Louise Arbour, Лоренс Фридман/Laurence Freedman, Тимоти Гартон Еш/Timoty Garton Ash. Руски теоретичар Дмитри Тренин такође, што би данас било незамисливо.

Минклер није био једини саветодавац, али кад се узме у обзир даљи развој немачке опште политике, његови аргументи су превладали. Главни — да Немачка у спољној политици треба да се руководи својим државним интересима, не демократским вредностима — образлаже се на скоро четристо страна у „Трансформацији моћи“.

Рецензија књиге, уз превод кључног поглавља, нуде се на увид гледаоцима и читаоцима РТС-а.

„Европској унији фале стратешке главе“

Књига је структуисана кроз дуги увод и пет поглавља. Пуна је редундантних пасажа, но то долази из Минклерове биографије – ако си водећи стручњак за Ренесансу, мораш кренути од Ренесансе. Но Ренесанса није проблем, само њена злоупотреба за дефинисање трајног ратног и као-ратног стања са Русијом. Уз америчку помоћ, или без ње.

Како је књига објављена пет месеци после Трампове победе на изборима, Минклер више пута спомиње да ће ЕУ вероватно морати да буде непријатељ с Русијом без Американаца.

Увод је битан јер поставља распон аргументације: ЕУ не ваља, таква каква јесте. Гуши је систем вета, који треба заменити већинским принципом. Унији је потребан вођа. То може бити само Немачка, увек спреман „servant leader“ заједничког европског добра. Највећа препрека су сами Немци, јер то не желе. Зато Немце треба извести из комфорне националне зоне и увести их у геополитику великих улога и ризика.

Како? Па треба их уверaвати, водити, реторички обрађивати из самог центра државотворног дискурса, док не увиде да су судбински одређени за хегемона.

Ни то није проблем књиге. У неком релаксиранијем времену читало би се као екскурс о немачкој ароганцији између колективних менталитета и хумореске. Да, Немци су кроз историју били толико добри у много ствари, често бољи од других, што није спорно. Немци да, али не Немачка, што и сам аутор признаје кад говори да су се Немци „од лоше државе сакривали у културу“.

Проблем је што је читав заплет књиге формиран око премисе да је Русија непријатељ заувек. Како се дошло до те премисе којој се додељује карактер аксиома, одатле потиче немир Минклеровог дела.

Сви немачки грађани „..који прихватају мир диктиран од Путина биће одговорни за даље ратове које ће Русија почети на истоку Европе“ (с.22). Тај пасус говори експлицитно о ЕУ и Русији.

Кад је то дакле био претходни рат ЕУ и Русије? Или се можда у фројдијанском лапсусу мисли на два светска рата и Наполеонова освајања?

У сваком случају, оно што аутор већ у уводу директно поручује Немцима је – ви који сте за мир, бићете одговорни за нови рат.

Европска унија у мукама решава једну стратешку дилему – да ли је она део Западне Европе или глобалног Запада? Трансатлантског Запада или европског Запада?

Минклер: „Остати део Запада значи или у једној вредносно оријентисаној, али усамљеној Европи произвести стратешку аутономију; или напротив европске напоре за одбрану глобалног Запада убрзати тако да постану релевантни и за индопацифички простор.“ (с. 32)

У првом случају ЕУ се трансформише у војну крајину. У другом се буквално каже да ће се ЕУ из континенталног рата Русије и Украјине извући тако да се припреми за глобални рат. Минклерово ратно весеље се тешко подноси.

Прво поглавље: Замке савремене демократије

Зашто постоји импресија да савремена демократија не функционише?

У ту сврху Минклер цитира немачког филозофа права и бившег судију Врховног суда у Карлсруеу, Ернста-Волфганга Бекенфердеа (Böckenförde, 1930–2019). Његова чувена теза је да демократија „почива на предусловима којима сама не располаже“.

Бекенферде мисли на структуралну грешку демократије: Људи увек прво мисле на себе и своје најближе, тек онда на заједницу. Демократија као систем владавине окреће ту антрополошку ситуацију наопако, кад тражи да се владар / владајући слој / грађанин прво брине о општем добру, па онда о себи и фамилији. Делатне демократије то решавају тако што у базу уграђују морал позајмљен из хришћанске религије.

Закључак: Демократије немају свој морал, оне живе од донетог морала.

Али чињеницу да је за демократију потребно скоро религиозно одрицање од најгрубљег егоизма, да су неопходни воља, пристанак и свестан рад свих, Минклер у наставку опет претвара у мисионирање за обрачун с Русијом. Његова интерпретација демократског постулата: Зато што смо (Немачка, ЕУ) добри, морални и бринемо се о општем добру – зато морамо бити спремни за неминовни рат с Русијом.

Минклер: „Последњих година се ауторитарни режими мешају у унутрашње ствари западних демократија, посебно Русија и Путин. (...) На први поглед рекло би се – и ми смо се њима мешали, а исто се истим враћа (...). Ту међутим постоји једна фундаментална разлика – ми смо то радили отворено, док се они нама мешају тајно.“ (стр. 86)

Друго поглавље: Границе Европе као геополитички изазов

У том делу Минклер дефинише четири става проблематичног односа према реалности (с.119–125).

Прва манипулација: Источна граница Европе је од 2014. одређена политичким окретањем Русије од Европе. Ближе истини би било да је Русија од 2000, или још од бомбардовања Србије 1999, у фазама истеривана из Европе. Она се није окретала, њу су окренули.

Друга манипулација: Нису Руси хтели да држе ЕУ и НАТО ван својих граница, него су хтели контролу над Азовским и Црним морем. Пре ће бити обрнуто – да су Руси хтели да држе НАТО ван својих граница, али су једног тренутка схватили да то не могу без контроле над Црним морем. Да би Руси технички кренули у рат и без НАТО проширења, то је климава теза.

Трећа манипулација: До рата је дошло после урушавања представе да Белорусија и Украјина могу бити неутрална пуфер-зона између ЕУ и Русије. Како неутрална, кад је све почело јер је Украјини од 2008. директно обећавано чланство у НАТО-у? Ко је веровао у украјински неутрални пуфер – Русија или ЕУ? Коме се сломио свет, кад је схватио да је то немогуће?

Четврта манипулација: ЕУ и НАТО су једно исто. Минклер доследно поистовећује ЕУ и НАТО, те проширење те две организације води као синониме. За Русе су међутим акутни проблем биле само границе с НАТО-ом. Границе са Унијом Москва никада није третирала као casus belli. Минклер стално спаја ЕУ и НАТО, док од чисте фреквенције НАТО не изгуби статус самосталне варијабле.

Пета манипулација: Путин ће напасти Турску. Неизвесно је „колико ће потрајати мушко пријатељство између Путина и Ердогана“, каже Минклер. „Стога не треба гледати само на Балтик као место Путиновог следећег напада, што је сада случај, већ у оку задржати просторе Црног мора и Блиског истока. (...) Следећи пројекат Кремља је контрола над Турском.“ (с.132)

Минклер користи „Botmässigkeit“, немачку реч за јурисдикцију, правну контролу, али довољно отворену да имплицитно покрива и поробљавање, освајање Турске. Невероватно с каквом лакоћом се инсинуира да Русија тако нешто уопште може, чак и кад би хтела.

Да би Немачка као „leader from behind“/„servant leader“ изашла на крај с горњим изазовима, „треба припремити већину становништва да одустане од неких елемената државе благостања, како би се намакла новчана средства неопходна за трансформацију Немачке у Централну ЕУ силу“ (с.154).

Немце треба уверити да су срећнији кад су сиромашнији. Минклер не скрива да је његова књига део такве дискурзивне кампање.

Треће поглавље: Теодицеја немачких ратова

У том делу се навелико скицира идеологија средине. Немци су све ратове почињали из параноје окружења, каже Минклер. Само по себи се разуме да Руси немају право на ту врсту параноје.

Минклер пише историографију жеља и реторичких одбрана. Сажета аргументација са стране 195: Као земља у географском центру Европе, Немачка се одувек бавила идејом превентивног рата. Та национална директива се у двадесетом веку развила у политичку панику, „што се показало у невештом и несрећном деловању царске власти и Генералштаба јула и августа 1914. Довољна је била само представа да се земља налази у окружењу, па да се крене.“ Следи врхунски пример ратног еуфемизма: „Немачка политика је кроз непажњу и неспретност успела да се два пута доведе у ту позицију.“

Има и правих бисера, као пасус са стране 217, где спомиње како су немачке снаге спалиле библиотеку у белгијском Левену, први пут у Првом, онда опет у Другом светском рату.

Немачка логика је 1914. почивала на темпу који се могао одржати „само ако поробљене земље не би пружале отпор“ (sic!). То је важило за Луксембург, али не за Белгију, „и с тим у вези је тамо дошло до немачког насиља против домаћих, који су наводно пуцали из заседе по немачкој војсци. То су могли бити и цивили који уопште нису пуцали, али су свеједно били убијани на лицу места.“ У таквом хаосу је, каже Минклер, дошло до уништавања белгијских културних добара, као библиотеке у Левену, што је касније од Антанте (Уједињено Краљевство + Француска + Русија) „пропагандистички коришћено као пример неке немачке свирепости“.

Успут, белгијска „пропаганда“ је тада чак смислила фразу „ici finit la cultura allemande“ (овде завршава немачка култура), што је, с обзиром да су им у Левену само у Првом рату Немци спалили 300.000 књига, 1.000 средњовековних рукописа и 800 инкунабула, стварно било претерано...

Други светски рат је, каже Минклер, „био нови покушај Немаца да из средине континента освоје хегемонију над Европом.“ (с.221)

Сада би био трећи, под битно другачијим условима. Немци су губили ратове у двадесетом веку „јер нису могли да се договоре ко им је највећи непријатељ — Француска и Велика Британија на западу, или Русија на истоку?“. Судeћи по књизи чији је аутор имао саветодавну улогу у немачкој спољној политици, дилема је решена.

Четврто поглавље: Будућност Запада

Тај део је концепиран као дупло само-овлашћење: Европској унији да буде оштра са својим десним популистима (јер неће рат с Русијом), Немачкој да формално преузме контролу над ЕУ (да би је спасила).

То су дуги пасуси у којима се меандрира по политици вредности, да би се закључило да смо „ми“, ЕУ=Немачка и Немачка=ЕУ, бољи од других и зато „нама“ припада право да саме себе овластимо кад друге кажњавамо и уцењујемо.

Тај део о „хегемону ЕУ“ је једини где се спомиње Србија, и то само у вези с Александром Дугином, као једна од три европске земље, поред Словачке и Мађарске, које спадају у „руску сферу“ (с.276).

Пето поглавље: Немачка, ЕУ шеф за непредвиђено

Немачка је 1945. ратовање трампила за богаћење.

То је опште место популарне културе. Немачка се богатила из фрустрације, говорио је Фасбиндер. За илустрацију — погледати његов филм „Брак Марије Браун“. Митеран је Д-марку звао „немачка атомска бомба“. Минклерова корелација је слична: „Немачко економско чудо је било компензација за опрезну спољну политику.“ (с.306)

Минклер: „Проблем који ЕУ има са немачком политиком су немачка уздржљивост и спорост у доношењу одлука, које увек касне, посебно онда када се Унија сусреће са спољним непријатељима“ (с.310). Немачка једноставно неће у рат, не да рат „онима који имају проблема с њеним оклевањем“, што је ауторов еуфемизам за Балтик, Пољску и све више Скандинавце. И да ЕУ последњих година није узела развојну трасу ка војном савезу, „то не би био никакав проблем“.

Укратко, да је ЕУ само желела да остане богата и успешна, рат са Русијом није био неопходан. Како сада међутим у чланству постоји жеља да се ствари с Русијом реше једном заувек, од лидера Уније се очекују друге компетенције – да буде брз, ратоборан, бруталан, спреман да дисциплинује колебљивце у властитим редовима.

Немачка је спора, треба је убрзати, почевши од реорганизације немачког Уставног суда. Минклер се при томе позива на теорију поделе власти Џона Лока, не на ону од Монтескјеа. Класични Монтескје је подела на законодавну, извршну и судску власт — законодавна је газда, извршна је делатна, судска је независна. За разлику од Монтескјеа, Лок је увео „прерогатив“, то јест власт која се бави питањима рата и мира и која лежи у рукама извршне моћи, али схваћене персонално — као краљ, цар или председник. „Онај ко поседује прерогативну моћ је чувар јавног добра и заједничког интереса тамо где законодавац није био у стању да предвиди ситуацију“ (с.334).

Шта Минклер као нови немачки Карл Шмит ту конкретно каже? Конкретно, каже да „Карлсруе“, како Немци скраћено зову свој Уставни суд, треба да изађе из Монтескјеа и уђе у Лока. Да не оклева и развлачи, већ опреми немачке канцеларе бланко извршним овлашћењима, да реагују брзо у складу са жељама источног крила ЕУ – а оно ће се са своје стране већ побринути да односи с Русијом задрже карактеристике непредвидиве ситуације.

Минклер: „Земља која хоће да води, не сме стално да држи ногу на кочници.“ Или: „Ко води, не сме да има опсесију правилима и законима“ (с.378).

Велика Британија, outsourcing–шеф Европске уније

За читалачку пробу је изабран чланак о конкретном претварању ЕУ у чврсту хијерархијску структуру војног типа, скицирану на странама 345–350.

Минклерово насиље над изворно мировним карактером уједињене Европе се крије у језику. Књига "Трансформација моћи" је по унутрашњој структури трансформација језика и термина. Зато само неколико сугестија за читање:

– Где год аутор спомиње ЕУ, мисли на изворну мировну идеју; где год спомиње „ЕУ пројекат“ — мисли на милитаризовану Европу у дугорочном геостратешком обрачуну са Русијом.

– Где год се спомињу „моћни“/Mächte унутар ЕУ, не мисли се на економски и друштвени просперитет, већ искључиво на војну снагу, тенкове и ракете. „Моћни“ у Унији и „моћи“ Уније су војне, наоружане и спремне на све. Нешто касније (с.379) Минклер образлаже да се Немци морају тако преодгојити „да прихвате државне захвате у животне планове и животе грађана“. Да се Власи не досете, аутор при томе користи термин Lebenszeit, што је још једна лепа немачка реч која може да значи и индивидуалан животни план, али и дужину животног века.

– Разлика између ЕУ „чланица“ и „држава“ је код Минклера идеолошка. Кад мисли на бившу ЕУ мира, она је састављена од „чланица“; кад мисли на нову милитаризовану, од „држава“.

– Разлика између „чланица“ и „држава“ омогућава Минклеров завршни мађионичарски акт — да у Управљачки одбор нове ЕУ стави Велику Британију. Она није чланица, али јесте утицајна моћна држава у Европи, те по тој основи може да буде шеф Уније и поведе је у рат с Русијом, а да сутра не буде одговорна за такав потез јер — није чланица асоцијације коју води. Аутор нити једном речју не показује да је свестан тог логичког салта — да је у Унијин „одбор за хегемонију“ ставио државу која није у Унији.